Nova Evropa

главицом целе западне цркве. Након првог општег црквеног концила У Никеји (године 825) долази до јединствене организације читаве цркве.

Тада. настаје 1: Доба борбе између црквени државе, која борба. испуњава читаву историју Средњег Века, а У којој великим делом остаје победницом Црква. Док је црква, требала, помоћи од државе, била. је покорна и умиљата; али чим је сама, ојачала, чим је осетила снагу свог утицаја над широким масама, почиње она, најпре енергично бранити своју самосталност (Св. Августин), захтевајући да може сама собом управљати. У том свом настојању постизава, успех, кад римски владари и сами постају њеним одушевљеним бранитељима, и следбеницима. Држава, јој сада пружа и осигурава многе привилегије, за, које опет црква, држави врши становите услуге, Циљ је политике римске цркве У Средњем Веку оснивање папске државе, која би се протегла, по могућству, на цео свет. За владања франачког краља Пипина, ударен је први темељ самосталној папској држави: Папа подељује Пипину значај н наслов римског патриција, а овај му за уздарје даје равенску провинцију са Римом, коју је добио у рату против Лонгобарда. Карло Велики, у жељи да постане владаром целог света, склала, алијанцију с Папом, који, у црквеном смислу, тежи за нстим циљем. Та алијанција. доноси обојици користи: Карло постаје западно-римским императором, и као такав помаже Папу, да у име ширења хришћанства зоди ратове на све стране и шири моћ римске цркве. Самосталност цркве све се више развија, и она заводи властито законодавство, јурисдикцију. Моћ н власт царева. опада и слаби, моћ Пале и Шркве расте и јача несамо у верским већ и у световним стварима. Наступа ново доба. теокрације, која угрожава неодвисност државе. У борби за, световном влашћу, црква. се лаћа. свих могућих средстава. — У тој се је борби истакао особито папа Гргур МУП, најсмелији црквени организатор, који је, у еврху што веће дисциплине у свештеничким редовима, завво целибат. Овај Папа, отвара први и борбу противинвеституре, т. ј. против права световних зла дара, да они подељују звања и имовину црквену бискупима и опатимаи, и да потврђују избор Папе. Немачки цар Хенрик ТУ, који се је успротивио томе што је Папа, докинуо инвеституру, морао је ићи на покајање пешице — у Каносу. Бој за. инвеституру био је дуг и огорчен, и свршио је победом цркве. Ва. проширење моћи н власти цркве много су учинили прквони редови језујита и доминиканада, који су с помоћу инквизиције ширили страховладу камогод би дошли.

Први који се усудио да се свом енергијом постави насупрот све већој експанзији римских папа, био је француски краљ Филип Лепи. Противу Папе Бонифадија МИШ, и његове буле »шпалт запстати«, одговара, Филип Лепи писмом, у којем хладном логиком и разумом побија све Бонифадцијеве разлоге о већој власти Папе над влашћу световног владара. Овај је спор између Бонифадија и Филипа постао прекретном тачком политичке историје Средњег Века, јер услед њега, однос између дркво и државе престаје бити најважнијим и јединим политичким питањем. Тако, након 14. века, и у каснијим столећима, тежиште на вагти борбе између државе и цркве прелави на страну државе. Мако Римска Шрква пи до данас није никада званично признала престанак теокрације, морала је силом прилика направити узмак пред државном влашћу.

261