Nova Evropa

Турака, које ћемо овде по њој саопштити, она представља, последње резултате науке. Број >Пове Европе« посвећен нашим муслиманима, који се, као што рекосмо, често мешају са Турцима, згодно је место да, се изнесе, ко су прави Турци, и разлика. између њих и наших »Турака« биће јасна сама собом. Сем тога, они су за нас од великога. интереса. Ми смо са њима, били не годинама и деценијама, већ столећима, у најнепосреднијим односима и саобраћајима. Они су на нашој историји, култури, и животу, оставили дубоких трагова, па је и стога врло потребно знати ко су, шта су, и откуда су.

Турци су, исто онако као и Мађари и Фини, многим мешањем са другим народима, већ одавно изгубили свој расни тип, али благодарећи своме очуваном језику, они још и данас чине оштро издвојене делове европских народа и носе јасне знаке свога, азијског порекла. Османско-турски језик, службени језик турске државе, и, у исто време, општи језик турске главне земље — Мале Азије, један је специјални производ врло раширене групе турских или татарских језика, једне гране великог уралскоалтајског језичког стабла, чији се огранци пружају од Лапланда. и Угарске па све до Јапана. Данашња наука о језику дели велико урал-алтајско језичко стабло у две главне гране: у уралску и алтајеску. Прва се грана дели у самоједску и финско-угарску грану, којој припада, и маџарски језик; а друга у турску, монголеку, тунгуску, и јапанску. Нас се овде тиче само турска језичка, грана, те ћемо о њој рећи коју реч.

Упрков своје огромне географске раширености, турска, језичка граша алтајског језичког стабла ипак чини једну језички издвојену целину. Главни јој је центар у Туркестану, који по њој и своје име носи, а најстарија јој је домовина Алтај. Област пак њезина, протевања, шири се од Каспијског Мора, горње Волге и Урала, све до Високе Азије, али као полуотрво досеже чак у Источни Туркестан, у долину реке Тарима, до преко Леб Нора, На југу јој је венац иранских планина, граница према, иранским народима. Фини и Тунгузи деле главну масу турских народа од њених најсевернијих делова, од Јакута, који станују с обе стране поларног круга од Хатанга, до Колима. Јакути су могли отићи тако далеко на, север Азије само из јужнијих својих седишта, одакле су постепено потискивали испред себе старије становништво — Јукагире, Корјеке, Чукше, и друге, и натерали их на крајње. северне ивице Азије. Врло стари карактер јакутског језика, »санскрита међу турским јевицима«, указује нато да су се врло рано издвојили од остале турске масе, иако се њихово исељавање из области Бајкалскога Језера може ставити тек у ХШ век. — Као год што су Јакути отишли на север, тако су се други турски народи из својих првобитних постојбина раширили према југозападу. Њихов је пут ишао с једне стране преко Волте на Кавказ и Крим, а. с друге преко Ирана, ка Малој Азији, где. су св Османлије развили у самосталан народ и одатле прешли и на Балканско Полуострво. Иволована турска племена, у Ирану и Кавкаској показују пут турског продирања, ка западу. Као најзаладнија насеља једног турског народа у историјско време, сем Хуна и Авара, који су такође припадали турској групи народа, имају се сматрати Кумани. Они су већ у 1Х веку, после Печенега (такође турског народа) продрли до доњег Дунава. Од 1070 године у непрекидној борби с Угрима њих је, пошто су их покорили Монголи, 1285 године, у седам племена, са, 40.000 фамилија, населио угарски

453

| | || |