Nova Evropa

што још вреде за. пасоше, на местима, која су од важности за путнички промет, и уреда, за пасоше (путнице). У попуњавању дипломатских места, потребним персоналом, те у броју генералних конзулата, и конзулата, мора. се држава из финансијских обзира ограничити, што у многом погледу смета. испуњавању задаћа испољној служби. Та околност сили, да се од појединаца, и од њихова рада тражи максимум, да се служба врши на. најинтензивнији начин, а поред тога, уколико је то могуће с обзиром на постављене задатке, да се много чини употреба, (што је уосталом исти случај и код других држава) од почасног (бесплатног) рада. Тога, дакако не може да буде код змбасада и посланестава, при којима се увек постављају, јер су дипломатска. заступетва, чиновници по звању; а делимично исто тако ни код конзулата, на оним местима где важност и опсег немачких трговачких интереса захтева целу радну снагу једног стручно изображена чиновника. Међутим, конзуларна служба често дозвољава, и на важним местима, да се заступство повери приватним лицима, која својим угледом, способношћу, и везама, јамче да ће конзуларне задатке моћи добро извршивати. Из практичких и финансијских разлога напуштени су конзулати на оним местима где су они постојали уз посланства, па, је овима поверен ин њихов делокруг (тиме се тумачи чињеница, да погдекоје немачко дипломатско заступство нмаде, упоређено с другим државама, више особља, јер ово има да свршава и конзуларне ствари). У целости је искуство показало да су ове реформе у организацији имале добрих последица.

Довде смо приказали само формални распоред службе у централном уреду и по вањеким уредима; а сада нас питање избора дипломатеких и конзуларних заступника водни опет натраг до наших разматрања у уводу, до преваге личности над организацијом. Ни у једном звању, како већ рекосмо, нема ово гледиште толико значења колико у спољној служби једне државе. Знање п техпичка, спрема неопходно су потребни, и нема. веће заблуде него што је: да је из ма кога звања прелаз у дипломатску службу лако могућ. Али је нсто тако велика погрешка, држати, да доброг радника у спољној служби чине само знање и рутина у решавању. Прописи о образовању само су један део онога што чини лични избор добрим, а они који имају одлучну реч при избору треба да познају људе, па Ке то више користи донети него и најбољи прописи. Уз ова ограничења можемо говорити о прописима за каријеру чиновника по звању. Та је тако уређена, да кандидати за спољну службу морају апсолвирати академски студиј, коме је предметом било јуриспруденција, било економија или повест. Знање које је потребно за вршење спољне службе стиче кандидат тако што неко дуже време остаје практички упослен у централи, а затим долази на један нарочити курс, у коме сарађују одлични научењаци, чиновници, и практични економи. На. крају свега практичког и теоретског образовања треба пред поверенеством за закључни дипломатско-конзуларни испит да. положи непит, који му даје оспособљене (не право!) да буде именован за легацијоног секретара, односно вицеконзула. Пре реформе немачке спољне службе била је у Немачкој, као и по другим земљама, дипломатска каријера од конзуларне одељена, све од најнижег ступња, па је прелаз из конзуларне у дипломатску службу био додуше могућ али није био обичајан; ова начелна. разлика сада је укинута, тако да се сада не примају напосе кандидати за конзуларну а напосе за

188