Nova Evropa

дало постићи да се дође до боље цене него што су важиле у унутрашњем промету, свак је наравно настојао да експортира, и што може и што не може. Ово настојање око експорта. по сваку цену морало је логично да делује на цене у туземству, односно на њихово скакање. Тако је сукцесивно дошло до изједначења цена између туземства и иноземства, уколико ту н тамо цене у туземству нису и прешле светски паритет па отишле више у вис него ли иноземне цене. А чим је дошло до изједначења цена, извозне царине изгубиле су право на, опстанак, уколико у неким случајевима. нису постале и штетне, те чак и спречавале сам извоз.

Кад говоримо о извозним царинама, ми стално имамо у виду чисте економске моменте. Да ли се с помоћу абнормално високих извозних царина хтело спречити сваки извоз појединих артикала, тај моменат наравно не спада у ова расматрања него у критику опште трговинске политике и фаворизирања, извесних привредних грана. Овде је за нас од важности чињеница, да, смо ми данас, са многим артиклима, досегли, па, чак и прешли, светски паритет, тако да се може слободно рећи, да извозне царине само спречавају извоз појединих артикала. Тако нанлазимо на случајеве, да неки наши крајеви импортирају страну шшеницу и американску маст, док у исто време други наши крајеви, ни уз знатно снижене цене, не могу да пласирају вишак својих продуката. Потраје ли овако стање дуже времена, може лако да наступи час када ће продуценти бити присиљени, да би се решили својих продуката, да са ценама пођу и испод продукцијоних трошкова. То стање може евентуално и да конвенира консументима, али никако продуцентима, а ти су код нас у већини. Будући да о смањењу продукцијоних трошкова, барем у већем стилу, не може бити говора, то се за дуже време продукција извесних артикала неће више рентирати. А ипак, први је принцип сваке разумне привредне политике, форсирати продукцију до крајњих граница могућности.

Снизивши извозну царину за округло 50%, наравно да је олакшан извоз наших извозних артикала. Ипак то снижење извозне царине на половину није имало уплива на домаћи ниво цена! Теоретски узевши, морале би цене да скоче за износ снижене царине, а кад тамо, то св није ни осетило! Доказ, да је извозна царина била превисока, и да је, према томе, кочила наш извоз. Дапаче, од прошле јесени, и крај вишекратног снижавања извозне царине, цена пшеници пала, је за неких 20%; тек сада, и то сукцесивно, цене се наших житарица приближују светском паритету. Извозне царине дакле само сметају, да се тај паритет што пре и што темељитије успостави.

Иначе, како рекосмо, извозне царине, са економског стајалишта, преживеле су се, барем код нас, и оне припадају прошлости. Како је даљни знатан пад наше валуте коначно заустављен, и како су наше цене паритетне са ценама иноземства, извозна царина само прави потешкоће нашем извозу, и у томе су данас, осим ретких изнимака, сви сложни, почевши од Министра Трговине па до Министра. Финансија. Па ипак се извозне царине не укидају, оне се само снизују, уз обећање да ће скоро, за годину-две дана, уследити и дефинитивно њихово укинуће. Узроци овоме леже у фискалним разлозима: извозне царине носе, наиме, годишње пар стотина, милијона, динара, а Министар Финансија, имајући пред очима стање наших

252