Nova Evropa

исто као и трошкове око тога да се читав промет одржава, на техничкој висини. (Ту наравно спада и набавка, нових вагона, и локомотива, уколико они служе да замене оне што услед истрошења испадају из промета.) Специјално је питање, да ли приходи од жељезница имају да исплате и камате што се издају за, интересе зајмова који су дигнути у циљу изградње жељезница Ти издаци додуше моментано не долазе и стварно у великој мери у обзир, будући да су пруге из бивше Монархије већином преузете а да за њих до данас није ништа, плаћено; но ипак, правилно вођена, жељезничка политика, мора да иде затим да се покрију и сви ови издаци. Код нас, изгледа, покрива, се засад тек прва група издатака, наиме плате персонала, и материјални трошкови; а тек након ове нове повишице успеће да се покрије и друга група, издатака, наиме трошкови око самог уздржавања, пруга и возног парка.

И с овом новом повишицом, наше жељезничке тарифе још неће бити досегле предратни паритет, у релацији данашње вредности динара. У исти мах, наше су жељезнице још увек јефтиније него већина. жељезница, наших суседа. Изгледа нам, према томе, нешто сасвим наравно ако и наша. држава иде затим да једног дана успостави баланс између прихода и расхода од својих жељезница. Држава нека не иде затим, да од жељезничког промета, има. вишка, те да приходима жељезница финансира друге државне издатке; али она, ако хоће да, је сређена, не сме дозволити да прометне установе раде са дефицитом, те да се онда порезима, или зајмовима ти дефицити морају покрити, јер тада неће бити никад реда у државним финансијама. Пароли: никакав суфицит, мора да одговара: и никакав дефицит, у државним привредним предузећима. Замерка, да се тиме повећава, скупоћа, не може издржати критику; да су жељезничке тарифе остале на истом нивоу на којем су биле пре Рата, држава би имала, један дефицит од пар милијарда динара више, који би наравно финансирала, тискањем нових новчаница, што би нашу валуту било одвело стопама, аустријске круне и немачке марке. Пропасти аустријске круне највише су били криви баш овакви обзири; а откако је у, Аустрији отпочео процес оздрављења, најпрво су жељезничке и поштанске тарифе, те царину, довели у паритет са, предратним приликама. Повишење жељезничке тарифе дакле један је корак даље у нормализовању наших прилика, па се зато ваља измирити с њим мада оно скоро сваком од нас носи, директно и индиректно, нове издатке.

На, крају, да забележимо још и ову појаву. Сви наши нови министри разложили су нам своје програме. Најнскренији је био онај за аграрну реформу, који је напросто изјавио, да још није упућен у проблеме свога, ресора, али да ће настојати да га упозна те да га може достојно заступали. Изјаве других министара звуче далеко самосвесније: сви обећавају зналне реформе, па сад остаје само да то покажу и на делу. Зар не би наши министри, и нови и стари, могли бар тиме непоказати колико су нестручни што би се уздржали мало од изјава, и објаве »програма«. Или се боје, можда, да би тиме демантовали словенски карактер ове државе —

С хе (Sie halten Sitzungen)! Др Иво Белин

257