Nova Evropa

нацијонализма, и настала нова физичка групација балканских народа, У исти је час пала снага. њихова, нацијонализма испод ништице, а. они су остали у свом старом конфесијоналном поретку без иједног корака унапред. То значи даље, да формалне промјене и нису прогрес, него само оне нутарње идеолошке промјене.

Тај политички фабрикат балканскога, напијонализма, погинуо је у истоме часу у коме је постигао своју сврху. Мјесто да се развија, да. натјера, крв и енергију у сва подручја народног живота, он се је у свом примарном облику распао и расуо. Тај нацијонализам није био ни толико јак, да створи једну заједничку формулу, у којој би сва племена и сви дијелови истога, народног организма, нашли свој заједнички идеал, у коме би се очитовала њихова виша личност, колективни индивидуалитет — надија, којој је напијонализам животна, функција. Наравно да у таким приликама, није могло бити ни органског — физичког, ни културног — психичког, јединетва, нз кога, би се родила самородна, народна култура. Та, балканска врста нацијонализма није могла донијети оне исте благодати коју је донио надијонализам западним народима, напросто зато што се је послије политичке реализације идентификовао, не са новом надијоналном и културном идеологијом, него са часовитим државним системом, са, властодршцима, и са одређеним партијама. И тако је од те животворне енергије, која је са толиком снагом обликовала земаљску површину у новим временима, постала, једна. добра, лојална, сентиментално-патријотска. тенденца, која је аплаудирала мјесто да се револтира. Тај нацијонализам је остао сам у себи непокретан и реажцијонаран, а морао би бити динамичан, потресан и револудијонаран, морао би живјети с временом, и развијати се у генерацијама, односно развијати генерације. Државни је систем тек функција, једнога програма, а државни поредак прелазно стање, и све то има да одговара потребама, нацијоналног психичког и физичког развоја. У идентификацији надијонализма и државе губи први сву своју способност препорађања, постаје сувишан и одијозан баласт, и остаје непокретан на једној мртвој тачци, без знака живота.

Нацијонализам је свијест, а свијест је изнад форама, и политичких и културних и социјалних и вјерских, па и надијоналних, — она је доминантна, звијезда, и у њезину се знаку све окреће око своје осовине. Балкански нацијонализам нема те свијести, зато је и његова култура ин његова цивилизација, уколико је има, анадијонална, она, је за, два-три стољећа уназад, отприлике у ономе стадију у којем су се први пут сукобиле конфесијонална, и надијонална идеологија, Док не створе те своје свијести, и не израде што прије у духу њезину свој нацијонализам, док се не опредијеле за ту нову идеологију, дотле нема ни говора, о каквој великој самородној култури. Стога, се ови изводи и не тичу балканских народа, нити њихова балканског

нацијонализма, ни њихове балканске културе. Са гледишта чисто опће-

људског, човјечанског, тај актуелни проблем је питање већих нацијоналних органа, који имају више утицаја, на, цјелокупни живот, и о чијој идеологији и поретку углавном овиси и поредак и идеологија свију мањих народа. Мањи народи могу можда, својом чисто сачуваном потенцијом јаче изразити једну опћу идеју, која се роди у великим нацијама; али мање надије нису згодан терен за изградњу опћељудских идвала, за једну велику свељудску заједницу. Они су у томе апсолутно овисни о великим народима, и њихова

411