Nova Evropa

прирођено подручје, него у доминантну форму. То је, напримјер, донијело безброј литерарних праваца, који се међусобно управо негирају. Зато овака. умјетност и нема, ништа вјечнога у себи, она је пролазна, временска, псјава, моде. Умјетност би морала, изаћи из тих окова формализма, и разлити се у козмичку бескрајност, тако да би умјетност изражавала дио вјечнога у нама и изван нас, а не да буде тек пука илустрација вањштине живота и ствари.

То би имало да се каже углавном о култури коју ствара, нацијонализам, а, којој се насупрот рађа. нова свељудека, идеологија, и нова свељудска, култура. И у нама се свима тачно одражава. тај сукоб једнога, фактичног и другога покретног стања. Но једно је свакако већ сад јасно, да напијонализам није више у стању да ствара, и обнавља културу. Њу треба поставити на једну вишу базу, и удахнути у њу душу свију раса, свију нација, и свакога, појединца. Надијонализам треба подићи на виши степен, дати му таку снагу, да чини нацију честицом новог, опћељудског, заједничког тијела, а не тек неком измишљеном засебном индивидуом... Такав би надијонализам био оправдан те носио у себи нешто вјечно, био компонентом опће пјелине. У тој би цјелини струјао, као ријечна матица, онај дио који се упије највише опће, свељудске, п вјечне, истине. О самоме нацијонализму овиси, из каквих би саставина био склопљен онај виши, свељудски организам, 0 којему опет овиси савршенство људске колекције; а сваки реалан дух морао би бити противу кржљавих, недовршених, или дегенерисаних, саставина. На томе принципу, држимо, треба изграђивати надијонализам. У модерној би се култури морали стопити сви народни генији у један колективан, свељудски, дух. За такав процес није довољна револуција момента, већ трајан револт културе, револуција унутар самих ствари. Јер таква револуција не остаје на. површини, него измјењује и преображава у коријену. У њој лежи смисао и будућа срећа читавога, човјечанства.

А. Мурадбетовић,

Аутизам, појединаца и народа.

На пеихијатричким клиникама сретамо неке болеснике који својим посебним владањем нарочито свраћају нашу позорност на себе. Седе као Мемнонови кипови, згурени, погнуте главе, руку положених на коленима, с очима, упртим стално у једну тачку. Ма што се око њих збивало, они се не мичу; а макнете ли их силом из тог положаја, они се опет у њ враћају. И тако могу да седе данима и годинама. Ноге им набрекну од нерада, У згрченим пестима им нокти у кожу урасту, зглобови им се укоче, и, препуштени себи, они би угинули од глади. Њихово укочено лице, као воштана, маска, не одаје никаква. одраза, какве мисли, или осећаја, Гледајуђи их тако мислили бисмо, да се у њиховим душама, ништа, не догађа. То се стаље, међутим, даје изменити, и онда постају ти болесници приступачни, одговарају на питања, те тад од њих сазнајемо, да су они и за време кад су изгледали посве апатични доста тога и видели и чули и запамтили, од онога што се око њих збивало, па да су понешто и осећали; само нису имали ни способности ни потребе да на вањске утиске рвагују. Помним и стрпљивим испитивањем сазнајемо, да они каткад баш доста, паче и много, душевно до-

415