Nova Evropa

развијено, на целом нашем подручју, осим у лековима, нису придодали ништа, свога. Знање старог века предали су касније, на. западу, опет Европи, те тиме омогућили развој ветеринарства. 5;

Будући да је Сеоба Народа пречнла знатнији и дубљи непосредан утицај грчко-римеке културе на германске ни нордијске народе, то се код ових развило и ветеринарство најпре самостално. Лечење се састојало поглавито у разним попевкама, заклињањима и чарању, а тек у другом реду користили су се вегетабилним лековима. Саму болест представљали су себи ови народи, услед незнања природословља, у облику свакојаких црва, и злих духова у болесном бићу, па су је према томе и лечили речима и изгоном. Хришћанство је, међутим, заменило у формулама равне паганске добре и зле духове анђелима и ђаволима, свецима, мајком божјом, и сличним. — Већу рапијоналност наилазимо код Брита. У њиховим најстаријим законима, („а и опз ог Мабз« из 10. столећа) налазе се први почеци судског ветеринарства. По закону, морало је лице које је лечило животиње или човека узети награду; ако би међутим лек нанео штету падијенту, морао је »лечник« платити отштету! При продајн блага јамчио је продавалап да коњ или говедо нема извесну погрешку, а, некоја јамства. преузео би и купац. — Са 9. и 10. столећем, када се одомаћило поткивање, почели су се лечењем болесних копита, папака, и ногу бавити поткивачи, који су код свога обртничкога посла, долазили у најближи додир са споменутим органима. Од њих се развио постепено ветеринарски практичар, те отуда води порекло однос између поткивача и ветеринарства, однос који је постојао непосредно до нашег времена (у заосталим земљама постоји још и данас) те нанео највећу штету угледу и развоју ветеринарског сталежа.

Ипак су се и у то мрачно доба, многи лечници и филозофи такођер посвећивали ветерипарству, те нам оставили спомена, вредна, дела, као Haпример Албертус Магнус, Винценц Бовески, Теодорик из Цервије. Цар Фридерик | особито се интересовао ветеринарством, и помагао га је; ам сам је написао књигу о лову са соколима, у којој имамо потпуну анатомију сокола. На његову двору живео је »тагезсајсив« Јорданус Руфус, писац дела, »де теста едимотит«. Слично је дело, на. талијанском језику, оставио Бонифалије из Калабрије, о болестима, код говеда. Руснус, ветеринар у Риму (у 14. столећу), бавио се у својим списима, узгојем коња, н њиховом дресуром; он описује и кастрацију, н друге болести, код коња, те њихову терапију.

У Средњем Веку харале су много заразне болести, особито по немачким, француским, н енглеским земљама, мање по шпањолским и талијанским. Њихов извор био је бесумње у Азији, односно Оријент, откуда су се шириле према западу. Ове ако су мориле и само међу једном врстом, нли међу свима. домаћим животињама, те прелазиле коначно некоје и на човека, сматране ву последицама, војна, поплава, слабих летина, суша, потреса, комета, и т. д., и забележене су у кроникама укратко под именом рез!15 (рез епца), Покушавало их се је на једнако чудноват начин лечити; нарочито успешним леком се држало паљење крижа у чело болеСНИКОВО. Оам сталеж ветеринарски изгледа да је живео у колико-толико уређвним приликама, у Шпањолској. Још у 14. веку постојао је »Ттбипа! деј

437