Nova Evropa

за словенско-руску политику у источном питању, Оштрином и отвореношћу своје душе, незатварајући очи што су тако радо гледале у малу Србију која се полако ослобађала, опомиње је, да се врати на пут чисте словенске политике, То је било онда када су бугарско-српски односи били крвавим рјешавањем изнесени пред интересовање цијелога свијета, године 1886. У „Обзору“ (мјесеца фебруара), пише он чланке под насловом „Заблуде српске политике", оправдавајући их овим искреним ријечима; „Ови чланци нека се узму кано искрено мниење хрватско о садањој србској политици. Намјера им није ине може бити вриеђати, него одсудити неваљало, да се ваљано и обћој ствари користно узпостави. Правац садашње србске политике одсуђују несамо Хрвати него и остали Славени, без изнимке, паче и врстви политичари других народа, одани славенској ствари,“ Он хоће да оправда оне најбоље Хрвате који осуђују српско-бугарске крваве размирице тиме, да упозори, како није то израз племенске мржње, већ искрене жалости која је овладала свима који вјерују у Словенство и његову будућност. Штавише, он за ту тезу наводи и мишљења Срба (у монархији), који исто стрепе за даљне развијање међународних односа. Истичући смионо, да је Берлински Конгрес бои уперен против Србије као и против Бугарске, изводи он из тога фаталне посљедице које су, у тјесногрудном и чисто уско племенском проматрању, морале иза малих привидних успјеха донијети штете опћој словенској ствари, Поједини ставци из његових значајних погледа на то питање, којему се у читаву Словенству подавало највеће значење, могу најтачније освијетлити, како он износећи чињенице настоји им наћи поводе и разлоге, и протумачити их.

„У Србству је развијена прекоредна народна самосвиест и народна изкључивост. Одавле могу се многи појави у јавном животу те у не давној прошлости и у садашњости србској и хрватској протумачити.

„Срби гоје и изтичу свеудиљ своју народну и племенску осебност те нису вољии ништа од ње жртвовати заједници за вољу; ову племенску осебност ограђују паче таковим обиљежјем, које у народних питањих и у одношајих политичких не има смисла, не говорећ о том, да није оправдано знаношћу. Таково обиљежје је вјера....

„Хрвати су већ два пута послије 1835 нудили обћенити назив, који не би посебно име хрватско и србско избрисао, али дао заједници оштрији израз. Ну Срби су сваки пут ову понуду одбили, остајући изкључиво код свога имена. То је дало повод, што се и код нас стало име „хрватско“ помњивије гојити, и што су се успомене с њим спојене стале више изтицати.

173