Nova Evropa

„Криза душевних наука" (1923), те се могу на њу позвати. Можда ми је баш размишљање о овим стварима и дало потицаја да се изближе позабавим са Мештровићем, будући да ми се чини да је он једини живи вајар који је за овака питања од значаја, зато што он својом изразитом личношћу далеко надмаша развојну линију савременика. Притом није ни од какве важности, да ли нам се његова дела свиђају или не, —- когод крчи нове путеве наилази, наравно, на потешкоће, чим напусти уравнани и ушорени колосек; нама се ради поглавито о томе, да са стварног гледишта испитамо, да ли уметничке вредности са којима Мештровић оперише заслужују вишу пажњу или не, И ту сад настаје ново питање: да ли уопште постоје научно признате методе којима се само биће једног уметника даје тако једноставно установити, да их историчар који утврђује развој може с убедљивошћу употребити7 И на ово питање покушао сам дати одговора у својој споменутој књизи (о „Кризи душевних наука"), а овде бих хтео једино да истакнем Мештровића као нарочито згодан пример за примену оваке методе, Послужићу се притом многобројним пројекцијама, које ће ми помоћи да боље објасним оно што имам о томе да кажем, Понављам, међутим, и опет, да се не ради о том, шта ја.лично ценим и шта се мени лично свиђа, или шта се у Загребу и иначе о Мештровићу у добром или лошем смислу данас мисли и говори, — то су више-мање судови људи који хоће да уживају у уметности —, већ се ради о том, у какову односу стоји Мештровић према сталним покретним силама развоја уметности, да ли је он своју уметност ставио у службу било каквој сили, или је сам онај који води, те који, ако је доба уопште зрело за духовне вредности, поставља циљеве одлучнога значаја,

Толико ради увода. Посматрајући и проучавајући овако систематски дела Мештровићева, и његов положај у уметности, ја могу овде само наговестити закључке до којих сам дошао, остављајући да у једној опширној монографији дам рачуна о томе како сам до њих дошао.

Да почнемо с оним силама и вољама које су имале утицаја на Мештровића. Године 1899 дошао је он у Беч, као дечак од шеснајст година, готово непосредно са села, и ту се ускоро нашао пред и напрема професорима ондашње Академије, Треба признати, да се је од њих научио бољему занату; али у духовном погледу морали су га они оставити да иде својим путевима, Тако је грчка уметност једина постала њетовим учитељем, те изгледа више него случај да је свој рад започео баш са торзом белведерским. Проширење форама у надчовечанске сразмере постало је основном цртом његова уметничког стварања, при чему се не мора одмах мислити на