Nova Evropa

приход опорезивао, т. ј. у време кад је добитак већ био или подељен или поново инвестиран, Закон о становима, као и закон о заштити радника, тражили су од предузећа обавезних на јавно полагање рачуна да инвестирају огромне своте у грађу пословних просторија и станова за раднике. Напослетку је дошао, после инвалидског пореза (20%о), године 1923, још и линеарни 300/0-ни ванредни прирез на све државне порезе и прирезе, који је задао управо судбоносан удар овој врсти порезних обвезника, те је ситуацију до крајности заоштрио.

Друштва обавезна на јавно полагање рачуна налазе се, осим свега, и у погледу начина разрезивања пореза у нарочито неповољну положају: њима порез не разрезује порески одбор, који може да цени финансијску економну снагу пореског обвезника, те да га према томе оптерети, већ им се порез разрезује на основу објављене биланце, према тачним и стротим одредбама закона. Ако дакле предузећа исказују добитак, то овај већим делом, или сасвим, апсорбује тециварина са прирезима, а акцијонарима остаје тек сасвим незнатан део добитка, односно ништа; а опет, ако би се добитак прикрило, да би се избегло плаћање пореза, онда ова друштва не би могла

"да исплаћују ни најситнију дивиденду. Можда би тезаурирањем добитка порасла евентуално вредност акција, те би акцијонари, након неколико година, постигли на курсу извесну добит продајом акција; али зар би било у реду да држава својом пореском политиком форсира оваку спекулацију ефектима 2!

Уписивање и набавка акција, под горњим уветима, остаје ограничена на веома мали број имућних људи, којима није стало до редовних прихода од свог новца, те који могу да чекају на пораст курса акција. На тај начин, наша пореска политика онемогућава акцијонарским друштвима да врше у нашој земљи ону важну функцију коју би имала да врше, наиме функцију прикупљања домаћег капитала из ширих слојева народа, од малих штедиша, који траже за свој новац сразмерне камате; а једино тако би се постепено и могла извршити и она велика задаћа наше привреде, т. |. права нацијонализација оних предузећа која су сада више или мање у страним рукама. Напомињемо, да је на зборовима акцијонарских друштава долазило већ до великих протеста од стране акцијонара, који траже сразмерну дивиденду за свој н ваца коју им подузећа под данашњим околностима не могу да даду.

Огромно пореско опгерећење индустријских предузећа која су акцијонарска друштва поскупљава нарочито и продукцију, а код банака проузрокује повећање режијских трошкова, и пењање каматњака, што опет утиче на продукцијоне трошкове привреде; у земљи поскупљава живот, а домаћој се производњи одузима могућност да конкурише с иностранством.

418