Nova Evropa

присталица у Законодавном Одбору Уставотворне Скупштине, у самој Скупштини није примљено, и Видовдански Устав руководи се, при решавању питања о односима између цркве и државе другим начелом, начелом паритетно-правним, према којему се религија не јавља за државу као нека штетна застарелост, или индеферентна снага, него се јавља као снага позитивног, корисног по државу значења, снага која помаже државу у постизавању њених циљева својим моралним утицајем на друштво, Због тога Устав предвиђа и материјалну помоз од стране државе верским заједницама (чл. 12,); верска настава. постоји у државним школама, по жељи родитеља (чл, 16,; и, напослетку, Устав заводи, у погледу вера, начело „признавања“: верске заједнице, признате од државе, снагом самог тог признања добијају у целом смислу државни карактер, карактер јавних корпорација, те и сва званична акта таквих корпорација, међу осталим и венчање, као израз признања, пуноважности брака од стране цркве, добијају снагом такова државног признања, неко значење и за државу. То још не значи, разуме се, да се сва акта друштвеног карактера признатих вероисповести ео !рзо сматрају као државна акта, него само да имају правно значење, допес сопгтагши ргођашт, догод се не би доказало да такав брак стоји у противуречности са државним законима. Према томе, завођење општеобавезног грађанског брака не би било у хармонији са начелом признања вероисповести, и имало би карактер некаког насртаја на религију. Осим недоследности, општеобавезни граБански брак везан је и са повредом права појединаца, који хоће да најважнији акт њихова живота буде у сагласности са њиховим религијским убеђењима. Осим тога, ако општеобавезни грађански брак у Западној Европи, који се развио у борби са римокатоличким клерикализмом, налази своје објашњење, за краљевину Југославију, коју је створио народ заједно са црквом, увођење општеобавезног грађанског брака било би слепим подражавањем Западу и напуштањем основа нацијоналне културе, Завођење општеобавезног грађанског брака имало би последицом антагонизам верских заједница према држави, који би био исто тако штетан по цркву колико и по државу, јер би све конфесије проповедале својим члановима, да грађанска форма брака без црквеног венчања није пуноважна, и да држава, узимајући на себе склапање брака, прелази границе своје компетенције, Према томе, ни тај систем не би могао да буде примљен за читаву краљевину,

Сва ова негативна решења проблема о проширењу на читаву краљевину брачних закона и система постојећих данас у њеним појединим деловима, говоре за увођење новог закона о браку, т, ј. за факултативан грађански брак, До истог закључка можемо доћи и позитивним путем,

508