Nova Evropa

религијским обавезама не спада у делокруг државе која нема. државне религије те стоји на становишту пуне слободе појединаца несамо у погледу принадлежности к ма којој вери него и према појединим верозаконским актима, То је брига верских служитеља, а не државе. „Усвојене и признате вере самостално уређују своје унутрашње верске послове“, каже 12. члан Устава. Таква брига државе, на крају крајева, не би била ни у корист дотичне верске заједнице, него само у корист лености њених служитеља, који би да замене свој духовни рад спољашном снагом државе,

Ако се представници хришћанских вероисповести позивају на околност, да према хришћанском учењу само религијски брак може да буде пуноважан, ми морамо томе насупрот ставити, да само слободан неизнуђен акт, као какав се јавља необавезни религијски брак, има религијско-морално значење, и ми морамо поновно обратити пажњу на чињеницу, да је стара још нераздељена Хришћанска Црква видела религијско значење брака не у црквеном обреду венчања негоу љубави странака, услед чега је у току читавих првих седам векова правно значење, и за цркву и за државу, имала само грађанска форма брака, а у току више од сто година (у УШ и ТХ веку) постојала је факултативна грађанска и црквена форма брака,

осебице, што се тиче православне цркве, одредбу о факултативном грађанском браку налазимо и у званичним изворима канонског права Православне Цркве, док је Црква Римокатоличка свагда у суштини признавала факултативни граБански брак до последњег времена, у земљама где нису биле проглашене одредбе Тријентског Сабора, а и cam Codex iuris сапотса признаје пуноважност грађанског брака свуда у случају неопходности, Напослетку, још мање имају начелне основе говорити против факултативног грађанског брака припадници протестантства, које је укинуло учење о браку као тајни, а усвојило учење својих основалаца, да је то чисто светска ствар која по својој природи спада у делокруг државе. Услед тога, држава је у праву сматрати опозицију факултативном грађанском браку од стране црквених кругова не као начелну, која би да заштити црквено учење и црквене интересе, већ као пропаганду у прилог једног сталежа — свештенства, те јој — као и клерикализму — нема придавати нарочитог значаја,

Према свему овом, као коначни закључак ове наше расправице, можемо извести следећу кратку тезу: У краљевини Југославији ваља да се установи факултативна форма брака за припаднике признатих вера, а грађанска за остале грађане.

С. Тропцки, професор Правног Факултета (Суботица).

510