Nova Evropa

имена сретајући га по француским и другим страним новинама. А ипак је слава Пола Луја Курје-а доста старога датума. За њега још Гете, разговарајући са својим Екерманом, не налази довољно похвалних суперлатива, и упоређује га са највећим духовима свога времена. Знаменити немачки литерарни историчар деветнајстог века Вахлер (Масћег) писао је за Курје-а, да га „његова делатност у разоткривању и изношењу друштвених зала и порока, одвратних интрига, бестидног угњетавања и насиља, чине достојним да се назове духовним братом Блеза Паскала, победоносног противника језујита и прослављеног аутора „Провинцијалних Џисама“. Исти тај Вахлер говори даље, да је Курије, по дубини мисли и схватања, близак Монтењу, по сарказму Раблеу, по благоречивости Амију, по мужевности Русоу, по лакоћи духа и ума и творачким способностима самоме Волтеру, Све да су ове похвале и знатно претеране, што радо допуштамо, те да о њему — како тачно каже Грол — више знаде историја књижевности него широка читалачка публика, морамо ипак признати, да пред нама стоји крупна личност, замашна литерарна величина.

Пол Луј Курије родио се године 1772 у Паризу. Отац му је био богат буржуј, који је морао да бежи из престонице ради неког скандала (завео је био, наводно, жену једног „грансењера"“, па су га слуге овога готово убили). Настанио се онда у Турени, и све своје време посветио је одгоју свога сина, Ту је будући памфлетист, из разговора са оцем, црпао ону неисказану мржњу према извесним слојевима тадашњег француског друштва коју је касније испољавао. Млади се Пол доскора вратио у Париз, где се спремао најпре за инжинира, а касније за артиљеријског официра. Али све то није му право одговарало, јер је у себи осећао позив за нешто друго; већ је у то време био приправан, како сам каже, да даде „све истине Еуклидове за једну страницу Изократа“. Велики рат, који је дигао славу револуцијоних генерала, и самога Бонапарте, затекао га је у Шалону, одакле је као артиљеријски официр пошао је у Италију, Утисци у Италији били су за Курје-а као мислиоца од огромне важности; у њему почиње оно опште незадовољство, које је владало у војсци, да се претвара у негативно просуђивање свега што се налазило око њега. Најбољи доказ зато је знаменито његово писмо пријатељу из Пијаченце, у мају године 1804, које ћемо овде изнети у целости, да се види, како се Курије односио према једном од најважнијих догађаја те епохе, — према избору Наполеона за цара. (Држимо се превода Г. Грола у „Српском Књижевном Гласнику", број за 16, фебруара, стр. 305/6):

„Начинили смо једног цара (прошз уепол5 de faire un empereur), R што се мене тиче, ја нисам ометао. Ево како је било. Јутрос нас скупи

356