Nova Evropa

Својим јуначким иступом, и — у случају пробоја аустријског фронта — својим заједничким уласком с талијанским четама у ослобођену домовину, наши би добровољци били створили, према уверењу Г. Пивка, таку ситуацију, да би преговори с Талијанима били вођени на много реалнијој и солиднијој основи него с помоћу дипломатских натезања и завлачења. Он је, уосталом, врло добро стајао код талијанске Врховне Команде, па се и отуда надао признању за учињене велике услуге на фронту. — Југословенски Олбор, напротив, односно поглавито његов председник Г. Др. Трумбић, — није се слагао са становиштем |. капетана Пивка; он је био противу тога да се наши добровољци организују и шаљу у акцију на талијанском фронту. Он је, додуше, признавао већ створено стање са Батаљоном капетана Пивка ; али је одлучно тражио, да се не врши даље регрутовање наших добровољаца од стране капетана Пивка и његових часника, јер није веровао Талијанима ни њиховој дипломацији после Рата. И овој се одлуци Г, Пивко морао покорити, Али он, како изгледа, ни данас још није уверен да је Југословенски Одбор био у праву, па је спреман да своје гледиште и даље брани. Свакако би дакле било од општег интереса, да се оба ова мишљења јавно укрсте, те да и ми сазнамо шта ко има рећи по томе предмету пре него што покушамо добити сами свој суд. Од стране Југословенског Одбора читали смо досад једино неке изјаве адвоката Др. Јоже Равника (у радикалском „Народном Дневнику“ од 21, и 2'. маја: „Dr, Pivkova akcija na italijanski Копи т Јибозсуепзји! одбот“), који се десио у Риму за време конгреса потлачених народа, те који је био онда неко време тајник Југословенског Одбора у Риму; његово излагање, међутим, нити је довољно убедљиво нити доста ауторитативно, па му је у том смислу и одговорио Г. Др. Пивко (у љубљанском „Јутру" од 17. и 20, јуна 1924: „Dobrovoljci v Italiji in Јибозјоуепј! одбог“), позивајући Г. Дра, Трумбића да поучи о правом стању ствари свога бившег тајника. Али [Г. Трумбић, и остали чланови Југословенског Одбора, као да су се заверили да неће ништа изнети о свему што се је догодило за време Рата, него да ће пустити друге, мање упућене, да говоре за њих живе! Упућујемо стога и овом приликом позив на њих, да проговоре, да изађу из своје резерве — или, можда, из своје лење коже 2 —- , па да нам осветле мало мрачније кутке догађаја у којима су и сами имали учешћа за време Рата, Није право да тапкамо по мраку онде где се мењањем мисли и дискусијом даје унети светлости; а још мање је право, да чинимо одговорним Госпођу Павлову, и друге медије кроз које засада они једино говоре, за све оне погрешне и нетачне наводе и податке о њима и о њихову раду.

538