Nova Evropa

stali nemarni u izvršavanju svojih dužnosti; nestalo je plamena vere, i teško je reći — u većini slučajeva — da li učitelj potpuno i iskreno veruje u ono što sam uči, Kad bi zapravo verovali, ne bi mogli biti onako »siti« i »debeH« {dakako u duhovnom smislu) u strašno doba sveopšte duhovne gladi,

Kad se rešio »filozof• Homo da okaje vešticu, on je, ušavši u Crkvu, našao ovu »zapuštenu, obraslu mahovinom«:

»Razabiralo se na prvi pogled, da se u njoj već odavno nije služila nikakva služba, |

Ali nesamo zapuštenost i ruševine našao je u Crkvi Gogolj. Ono što je u ruševinama daje se podići i popraviti, a zapušteno se može očistiti i urediti, Nego je u njoj sve mrtvo, a mrtvo se može samo galvanizirati, dakle narugati mu se upravo na svetogrdan način, Hrišćanska Crkva izgleda kao da je već odavna mrtva, čak već i zaudara u svome sjajnom i bogatom lesu, Nijedne žive reči ne čuje se više medju njenim zidovima; i kad dolaze »privafni« bogoslovci, ljudi s uznemirenom savešću i freperavom plamenom verom, — njih hladno i s ukočenim čudjenjem sluša i posmatra službena Crkva:

»Glas mu stade udarati o drvene zidove crkvene, koji su tako dugo stajali mučaljivi«,

Šta je mislio Gogolj kad je pisao ove reči? Očigledno je da ovo nije neki »realističan« potez, već bezuvetno sim bb olički; jer ne mogu zidovi seljačke crkve »dugo stajati mučaljivi«, budući da se barem jedanput u sedam dana, u nedelju, obavlja u njoj služba božja. A. sličnih aluzija puna je ova »паrodna priča«, kojima paralele nalazimo vrlo često na tmurnim i mračnim stranicama njegove »Prepiske s drugovima«; štaviše, sama suština i glavni smisao ove »prepiske« nalaze objašnjenja u strašnim prividjenjima »Vija«, Pa je možda, kako smo već napred spomenuli, i samoj Gogoljevoj užasnoj smrti bila neposrednim uzrokom ona strahovita vizija što je jednom zasvagda ispunila bila strahom i bezumljem njegovu osefljivu i bolesnu dušu,

Za Gogolja je bilo jasno — i to još u ono doba »želježnog pravoslavlja« —, da je hrišćanstvo, izvan crkvenih zidova, ne= moćno i bez života, »Mmoga duhovna lica« — kaže on u »Prepisci« — »klonula su duhom usled mnoštva nedela, .,.. i gotovo se uverili da ih niko neće da sluša, tako da njihove reči i Dropovedi idu u zrak, dok se je zlo već tako duboko ukorenilo da se sada ne može mi pomišljati na njegovo uništenje.,.« Pa kad niko nije hteo »da sluaša« onda, dok je država svojom intervencijom silila ljude nato, čemu da se čudimo sada, kad je skinuta uzda, pošto su hrišćanstvo »napustili svi«, čak i »seljaci i voj-

152