Nova Evropa

čak i polinezijsku »kulturu« priznadu, u izvesnom smislu, ravnopravnom evropskoj, — oni nastoje, u stvari, jedino da se izbave iz pandža njenih strašnih mrtvačkih čarolija; i, sasvim logično, oni dolaze na misao, da je »jedini spas — u Crkvi«, jer Slavni greh savremene kulture i leži u teme, daje bezbožna.,

«

O istom »putu spasenja« mnogo je govorio i Gogolj, koji je tako oštro umeo predvideti budućnost. Ali u isti mah on je predvideo i besciljnost, bezvrednost ovoga puta, On je, s užasom u duši, osećao, da nisu bezbožni samo savremena kultura i savremeni Život, već da je, u stvari, bezbožna i sama Crkva, Bezverna i pusta, ona zjapi prazna, unatoč gomile molećih se »poluvernika«, i mnoštva sveća što gore pred Mrtvim Likom,

»„,„, Ništa nije narušavalo grobnu tišina, Lijes je stajao nepomičan, a sveće su razlevale celo more svetlosti, Kako je strašna rasveiljena crkva — noću, s mržvacem u sredini, a bez žive duše u blizini!,..«

Jest, ma u njoj još dosta vernika, — ali su to sve same »mrtve duše«, I ono čime se naše doba toliko diči: duhom tolerancije, i to nije drugo do duh smrti i trulenja, Niko nije »tolerantan« kad mu otimaju ženu koju voli, ili kad otvoreno sumnjaju u njegove umne sposobnosti, Čini se da nikad ranije, i poimence nikad za vreme 1, zv, »hrišćanske civilizacije«, nije bilo tako malo tolerancije na području politike i socijalnih odnošaja baš kao sada {računajući ovo »sada« od doba velike Francuske Revolucije); jedino u pogledu vere mi smo — tolerantni, t, j. ravnodušni, I ne zapaža se trulenje i smrt Hrišćanske Crkve po tome što bi bilo sve manje i manje vernik4, i onih koji prinose žrtve, nego baš po tome što su li vernici odviše »tolerantni«; a oni koji nešto žrtvuju, tako su oprezni i razboriti u svojoj jeftinoj »požrtvovnosti«, da neće nikada žrtvovati svome Bogu ni sebe ni bilo koga drugog...

VI

Ali, kad se već sabornost Hrišćanske Crkve, njena kolektivna delatnost, pokazala nemoćnom u borbi protiv Duha Tmine, — možda bi spasenje mogla doneti lična, individualna, delatnost, podvig unutrašnjega preporodjaja svakog pojedinca-hrišćanina? To, uostalom, i savetuje većina savremenih moralista neo-hrišćanskog stila, kao Tolstoj, Emerson, Tagor, taj »hrišćanin bez Hrista«, pa donekle i Dostojevski, Ne izgovaraju svi oni, doduše, potpuno Jasno i razgovetno ovaj savet; ali su svi složni u tom, da je pre зуеба polrebno unutrašnje očišćenje i samoobnova, Jer je već Hristos rekao, da je »Carstvo Nebesko u nama samima«,

Možda se baš zato na naše vlastite oči i ruši Crkva, što

je u njoj već odavno isključen momenat »saradnje« (kolabo-

154