Nova Evropa

да се ово противуречје не да решити; па и збиља је неразрешиво, јер се борба води око последица а не око оног што је основно, што је узроком тих последица, То основно састоји се у следећем.

У току задњих стопедесет година, у свима се областима живота врши процес аналоган све више компликованој подели рада у производњи, — процес диференцијације или поделе функција, Као што у творници сваки радник врши неки посао тачно ограничен, тако исто у великом предузећу посебни делови администрације и канцеларије врше сваки свој посао око произвођења, транспортовања, рачуноводства, ит, де Потпуно слично, и код државног апарата разни ресори, разна указна лица, и разне установе, врше своје послове; свако зна само свој посао, долазећи у додир са другима једино ради потребних обавештења. Исто се је тако и код грана знаности, које се у бесконачност проширују, створила специјализација која не познаје граница, баш као и код остале поделе рада. Та подела функција одређује се према захтевима техничке целисходности, Сама по себи она не подлежи моралној оцени, Али моралну оцену не могу отклонити од себе њени резултати, а овде та морална оцена гласи: ова диференцијација и специјализација води људе путевима који су супротни онима којима бисмо се приближили стварању „хармоничне, свестрано развијене човечје личности“. Резултат процеса, дакле, који је последица развитка наше техничке културе, и којим се опредељује и даљи њен развитак, —- 710 су такорећи крњи људи, исто тако удаљени од првобитно здрава човека колико и од идеала изражена у старој формули „у здраву телу здрав дух“.

Жалосна је слика човечанства које се састоји из „крњих“

.

људи; али још жалосније стоји ствар на оном подручју где моралним критеријима припада одлучна улога, — на подручју међусобних људских одношаја, Као последица широко спроведене и чврсто одређене поделе функција, наступило је оно што се може назвати поделом савести. Ова форма диференцијације, која је уједно круна наше културе, јесте њезино проклетство; под њеним се жигом ова праћака, незнајући како да нађе право решење за ма које друштвено питање. У бесконачно компликованој мрежи садашњих људских одношаја, нико се не осећа лично одговорним за оно зло које у њима влада; свако врши своју дужност, иу најбољем случају стара се да је врши добро. Другим речима, свако поступа по наређењу неког другог, и држи да је извршио своју дужност ако то наређење тачно испуњава. Тај осећај дужности, на концу конца, подмеће се место осећања моралне одговорности; ни за које, па ни за најгоре зло на свету, не сматра се да

неко сноси личну одговорност, кривица се баца — како се

298