Nova Evropa

само јање принесено на жртву, а не прави кривци, то се њиховим уништењем ништа није добило ни поправило.

Најстриктније је спроведена „подела савести" у сфери државној. Додирнули смо горе један део те сфере — суд Али се држава у целини управља „тачно на основу постојећих закона“, те на вршење ових закона пази безбројна војска чиновника свих ресора, Не треба ни споменути да чиновник нема, и не може и не мора да има, осећај моралне одговорности за поступке које чини по закону; није он онај који доноси законе, нити је његово да оцењује да ли је овај или онај закон добар или лош, правилан или неправилан; његова је дужност, да закон примењује, да савесно поступа према закону, а за суштину закона нека одговарају они који законе стварају. Али, ко је тај који ствара законе 2 На то се питање јасан и једноставан одговор може дати само у апсолутним монархијама, Кад монарх-аутократ потписује закон, он прима на себе целу одговорност за његову садржину, иако су при састављању суделовала многа лица; јер монарх, иако — ради ограничености времена и снаге са којом располаже један човек — није у стању да у потпуности прати и схвати суштину свију закона који се издају у његово име, ипак једини за њих носи одговорност, Разуме се да лица која се налазе у близини монарховој, олакшавају његов терет одговорности на једноставан начин, што крију од њега, и не дају му да сазна, како се закони примењују у пракси; јер кад би се апсолутни монарх случајно уверио, да је неки закон који је он издао лош, он би могао да окриви своје саветнике, да су га слабо информирали и упутили на погрешан пут, и сматрајући се одговорним за учињено зло, осећао би можда потребу да то зло поправи. Услед компликованости савременог живота, апсолутни монарх имао би пред собом стално наразрешиве задатке, па је стога апсолутна монархија и постала једна немогућност ; али док су постојали, барем по називу, апсолутни монарси, они никад нису порицали да су за своје поступке — укључујући ту и законе које су издавали —- одговорни пред Богом и пред својом савешћу. Само, шта су људи имали од тога2..,

Друкче стоји ствар онде где постоје законодавне скупштине, Ту за питање моралне одговорности нема места. Члан парламента неће казати, да он сноси одговорност пред Богом и својом савешћу, већ каже да је одговоран пред онима који су га изабрали, Уопште, „скупштина" и „морална одговорност“ — то су ствари толико разнородне да не могу бити доведене у везу једна с другом; морална одговорност, то је нешто лично, искључиво лично, и не дасе разделити међу људе, или пренети на множину људи исто као што ни грижа савести, (Сваки осећа своју грижу, и ствар се не мења услед тога што је осећа и некс други; па није ни од важности, да

300