Nova Evropa

obzirmo i ђех изфјетапја, орећ розтафган 1 ргосепјуан ројахе i dogadjaje našeg svakidašnjeg javnog života sa gledišta jedinstvenog naroda, koji kao. takav ima svuda jedno i isto pravo i jedne i iste dužnosti, te čiji delovi ne mogu i ne smeju biti predmetom za spekulaciju i stranačko potkusurivanje profesijonalnih političara,

Lim,

Срби у Босни и Србија.

(Таман смо мислили да завршимо дискусију о „Српском питању" — види „Нову Европу“ од 21. децембра 1925, сграна 549 —, кад добисмо тражени одговор Г. Шћепана Грђића, сувише касно за последњи број прошле године. Доносимо га стога у овоме броју, јер га сматрамо врло важним, н солидаришемо се с њим у целости.)

Господине уредниче, — одазивајући се Вашем позиву да одговорим на чланак Г. Љубе Стојановића (који је изашао у „Новој Европи“ под насловом: „Још о „Српском Питању “), имам прије свега да примјетим, да Г. Стојановић у томе чланку није више у истој мјери категоричан у тврдњи да аустријски Словени, па и Срби, „ни у данашњој генерацији нису веровали у могућност распада Аустрије", као што је био у биљешци (на страни 746) свога дјела о Вуку Караџићу. Он сада признаје барем појединцима да су имали ту вјеру, само каже: „Али се то не може уопштавати и преносити на цео српски народ ван граница предратне Србије“. У своме одговору на ову биљешку Г, Стојановића, ја сам истакао био колико је Срба из мога родног среза Гацка, и из сусједних срезова Херцеговине, ускочило у Црну Гору, одмах од почетка Рата, чиме сам побио његово неповољно мишљење. Данас Г. Стојановић каже, да је он говорио само о дезертирању на србијанској граници, „а не и на црногорској“, јер за то није знао. Ја мислим да се мишљење Г. Стојановића обара дезертирањем Срба и јављањем у добровољце па ма на ком крају се то догодило, а увјерен сам да би свега тога у великој мјери било и на србијанској граници, да није било Дрине и да та Дрина није одмах од почетка посједнута аустријском војском, тако да је било немогуће прелазити. На сухој граници код Вишеграда било је доста дезертера и добровољаца и у Србију. „Не треба уопштавати“, каже Г. Стојановић, И ја бих то исто њему рекао: не треба по случајевима гдје се неколико њих понијело како не ваља тврдити то за цио српски народ под Аустријом. Увјерен сам, да је Г. Стојановић био у нашем народу с ове стране, да је слушао све оне разговоре у народу, и да је пратио све оне спреме које су чињене у војсци да се прескочи кад дође згода, он не би ово рекао, него би случа-

6