Nova Evropa

16, године починили Црногорци, гледајући по Гатачком Пољу (1882) хајдучке ватре и страх аустријске војске пред усташима, ја сам и сувише прецјењивао Србе а потцјењивао Швабе, = то су мишљење дијелили сви Срби из реда у моме крају. То ми је у души остало и касније, H, ако сам кад гријешио, погријешио сам само прегонећи у правцу потпјењивана Аустрије,

Није ме дакле ни најмање изненадила пропаст Аустрије, јер сам у то вјеровао; али ме је изненадило нешто друго, Имајући чврсту вјеру у побједу Српства и пропаст Аустрије, вјеровао сам у бољи живот своје дјеце, па макар ја из Рата и не изнео главе, Међутим, кад погледам како се данас поступа у слободној држави са дјецом оних који своје животе дадоше за ову државу, како се поступа с инвалидима који се онеспособише у борби за слободу, како се мало цијени оно што је расно и по срцу ипо души најбоље у народу, ја видим да би јадан и жалостан данас био живот моје дјеце, и по друштву и по држави, да уз вјеру у пропаст Аустрије нијесам имао и једну луду срећу да здрав и жив прођем кроз све патње Рата.

Могао бих навести масу доказа да нијесам био усамљен вјерујући у пропаст Аустрије. Ту вјеру имали су углавном сви Срби Босне и Херцеговине, Изузетак је био ко није вјеpoBao, Да споменем само неколике ствари. Кад је Србија избила на Драч, аустријски Министар Спољашњих Послова (Ерентал) протестовао је, и тражио да Драч не припане Србији. Спонтано смо ми сви Срби у Сабору, и посланици и вирилисти, одлучили да нато реагирамо. Нико није приговорио. Кад смо прочитали састављени телеграм, једини владика Летица рекао је: „Па ми смо рекли да ћемо протестовати против Албаније, а то је протест против Аустрије“, и он није хтио да потпише, те је због тога касније постао тајни царски савјетник („Сећеџпга!“); сви остали потписали смо, иако је то заиста био протест против Аустрије којој смо тада већ припадали као поданици. ГЛрви је потписао митрополит Петар Зимоњић, Ова спонтана изјава била је један израз вјере у пропаст Аустрије па макар и несвјестан, — Друга је ствар: амерички добровољци, Ти људи остављали су мјеста зараде кад се најлакше и најбоље могло да заради, и прелазили су Океан да се боре и гину за слободу. То је несразмјерно више и од војника у Србији који по дужности иде у строј, и од добровољца у нас који побјегне од невоље и јави се у борбу; ту се од добра бјежало да се бори, и никако се не може растумачити оним што каже Г, Стојановић, да су се јавили у добровољце „кад се појавила нада да ће Германија бити потучена“. Напротив, они су се јављали кад је био страх пред Германијом на врхунцу, и кад су мислили да и они морају да униђу у борбу да се добије побједа. — За вријеме Рата није

8