Nova Evropa

Nova Evropa

Knjiđa XIII. Broj 2. 26. Januara, 1926

Мањине у Југославији,

Треба доста сталожености, и нарочито много љубави, па да се све види и све разуме. Ово што се код нас ради, не показује ни једно ни друго. Узалуд се питамо; зашто се је све те људе изазивало, и зашто им се претило, и то, рекли бисмо чисто, као по неком систему, по некој потреби или замисли, Они су другима —- не нашем народу —- познати под именом „мањине", Да га Господ казни ко измисли ту реч!

Мањине су Турци. За њих је београдска „Политика“ нашла рецепт: треба их привести хришћанском богоугоднику Варнави, да их покрсти, Дакле, решење је у преобраћењу, остало ће само доћи; језик ће научити, уколико га већ не знају, и биће наши, А они други, који су од искони наши, који су најчишће наши, они у билећском, гатачком, невесињском, и требињском срезу, шта нам то они скривише7 И они су „Турци"! Као да већ сама та реч све каже и све разоткрива. Зато их треба препустити „осветницима слободе“ (као што беше Мајо Вујевић), да их истребе ножем и куршумом. А кад то принашање на жртву агнеца божјег преврши меру, и кад глас о таким подвизима пређе границе земље, тад ће се наћи начина да се и „осветника“ истреби! И тако редом, јер ће увек остати неко у припреми, кад устреба, и кад се заборави на већ посвршени поганлук... То су наше методе, Добре су и смишљене по некима и за неке мозгове. Имаду једну велику „нацијоналну задаћу“: да упуте све турске „мањине" на расељавање, да их — с тугом на лицу и са брижним прекарањем мајке —- отпрате до границе, да их ту ижљубе и пожеле им срећан пут у Малу Азију. Ето поступка, а циљ је једноставан и уносан; доноси хушкачима могућности да се јефтино дочепају исељеничког добра. То је примитивна особина писменог и неписменог варварина; освајање, прикупљање, пљачка, отимање. И висока државна мудрост Великих Сила, и њихови разносиоци цивилизације по колонијалним земљама, исто то раде, бар на око, па како не би и ови наши паланачки и градски бољари, који воле лој и чевапчиће, и којима. фрцкају ноздрве кад угледају гојазну жену.

33