Nova Evropa

тнтету од оваког држања Срба и Хрвата. Далмација је била и овог пута прва да осети сву мизерију у којој је пливала цела. наша нација, У једном узвику бившег вође Хрватске Странке аустријском намеснику усред далматинског сабора — „Ванка!" — била је оличена цела акција једног увређеног нарола, који је заслужио био да се с њим боље поступа.

Није место да се овде излажу сви догађаји и све перипетије ове борбе, која је трајала од године 1904 до године 1918. Све су то биле епизоде у много већој борби идеја пи интереса који су горе споменути. Главно је да овде констатујемо, да су Срби и Хрвати у Аустро-Угарској релативно добро ту борбу издржали, и да су увидели да им је само у јединству спас. С тим осећајима ушло се у годину 1914.

Тек на почетку ратовања 1914 и 1915 осетило се да су аустријски Словени требали конкретније схватити методе борбе против Аустрије. Њихове организације биле су културне, економске, и политичке. али врло мало борбене за окршаје тако великих размера. Године 1915, проф. Масарик рече ми једном приликом: „О како смо били сви најивни! Једини је Клофач од свих чешких политичара видео тачно ствари и хтео организовати револуцију.“ Мало је било Клофача међу словенским политичарима.

Уколико је било код Срба и Хрвата настојања да се отвореном борбом извојује победа нацијонализма, то су биле на лаку руку створене организације омладине, Народ је тек добровољачком борбом доказао да је инстинктивно осетио каква се битка бије.

То би било у неколико црта опис осећаја и акције аустроугарских Југословена у време кад је један одбор њихових емиграната узео себи право да тумачи југословенске жеље пред европском и америчком јавношћу, ~

Међу оснивачима тог Југословенског Одбора било је Срба, Хрвата, и Словенаца, који су осећали потребу остварења Југославије и подесност момента. Интегрални Југословен био је међу њима вероватно једини Иван Мештровић. Као „политички“ Југословени били су свакако понајизразитији Др. Франко Поточњак и Милан Марјановић. Иначе, сваки је члан Југословенског Одбора донео, и унео, по могућности, схватање свог краја у почетак акције, Далмација је у том погледу играла најдостојнију улогу. Природно је стога било да је она дала и ефективне вође. Др, А. Трумбић био је несумњиво најреалнији Југословен међу својом дружином, типичан представник приморске Далмације ширином погледа, а практичан островљанин у извоЂењу свог програма. Да су се, поред провинцијалних, осећали често и чисто племенски мотиви, то не треба да зачуђава. Хрватска није била у Ј. О. довољно представљена, али су