Nova Evropa

ено преко црногорског конзула у Риму. Нисмо добили никакве вести о пријему писма, нити се ико од Црногораца јавио да с нама говори у том правцу, Поједини Србијанци почели су нам приговарати и због тога писма, Ми смо сматрали да смо учинили своју дужност, и даље нисмо ништа предузимали.

Иза окупације Црне Горе, ми смо у свему ишли заједно, и помагали гдегод смо могли „Црногорски Одбор за народно уједињење“. Због тога су нас онда опет нападали много Црногорци. Ко иде правом линијом увек мора да поднесе сличне прекоре.

Покушали смо на све могуће начине да дођемо у додир са нашим пријатељима и осталим нашим саплеменицима у домовини. Ретко нам је то полазило за руком. Нисмо хтели претеривати, да их не бисмо излагали још горим прогонима. Углавном, наше су се поруке кретале у правцу храбрења, да се издржи, да се не чине бар изјаве против наше акције, кад већ није могуће давати изјаве за нас.

Било је намере, код појединаца, да се у борби против талијанских претензија иде чак дотле, да се позову наши људи на талијанском фронту да чувају своју домовину. Али Ј. 0. није хтео усвојити те предлоге, који су били више израз огорчења него озбиљнг намере да се што слично предузме,

Изасланика и одлука из домовине било је мало, а тога нам је највише требало.

Од одласка Дра. Франка Поточњака у Америку (1914), па све до примирја, Ј. O. је стално сматрао нашу емиграпију у обема Америкама главним ослонцем за своју акцију. Борба против такозваних „Аустријаканата" није била ни лака ни једноставна. Колико нам је вредела бројна снага нашег елемента у Северној Америци толико нам је вредео неограничен и просвећен југословенски нацијонализам наших имућних људи из Јужне Америке. Главни део фондова, из којих је издржавана цела акција, потиче углавном отуда, Ова наша јужно-америчка емиграција била је, уосталом, прва која је — још августа 1914 — поздравила југословенско ослобођење и уједињење под вођством Србије. Никаква агитација за југословенску ствар тамо није била потребна ; једна формална организација била је довољна да њихово југословенство буде најачи ефективни ослонац за самосталност и поуздање Југословенског Одбора, све до Примирја (1918).

Рт. Никола Стојановић.

93