Nova Evropa

је —- баш у одбрану свог схватања јединства — истицао своје хрватство. За њ федерација није била сепаратистички захтјев; он ју је тражио као одбрану противу тежња које нијесу биле у складу са правим схватањем јединства, те које би идеју јединства без те одбране, без тог насипа, могле компромитовати, Није био заражен историзмом, да би уживао у државноправној борби и гледао у томе циљ политичке дјелатности, Припадао је, напротив, оној омладини која је још деведесетих година прва била одлучно устала противу старог праваштва. Али је форсирао рјешење државноправног питања у правцу федерације зато што није видио згоднијег начина да се Хрвати одбране од оних који.нијесу били прошли све етапе развоја до народног јединства. Федерација која, по форми, није унитаристичка, по сврси коју јој је Лорковић давао имала би бити унитаристичка: она је, по његовој концепцији, имала чувати идеју јединства од свих навала и искушења, имала је дати времена, и створити увјете, да идеја народног јединства тако прожме сваког појединог од нас да унутарње уређење државе само од себе изгуби досадањи значај, па се рјешава једино с оних становишта са којих се оно расправља например у Француској или Италији,

Можда је Лорковић у својој скепси, у своме неповјерењу, и претјерао, Можда, Али, којем је политичару могуће наћи баш објективно тачну границуг Притом, свако има своје искуство, на које својим темпераментом неједнако реагује. А Лорковић је, крај свег лошег искуства са неким друговима из младости и из дана Хрватскосрпске Коалиције, ипак стално жудио за бољим искуством, тражећи људе и дјела који би му отворили перспективе ведрије будућности. Кад.је, у новембру 1918, Народно Вијеће изаслало неке чланове своје Финансијске Секције на Крф, да тамо ступе у дотицај са Србијанском Владом ради уређења тада сасвим замршених валутарних прилика, пошао је с њима и Лорковић, тада први тајник Народнога Вијећа. Али он није ни покушао да дође у дотицај са Г. Пашићем, којега некако није сматрао правим представником народа. Чист, управо ортодоксни, демократ, он није желио додира с онима за које је мислио да их није воља народа држала на влади, Правим представником народне воље, а уједно и ближим идеји народног јединства, сматрао је српску опозицију. Па кад су остаци Финансијске Секције дошли у Рим, гдје су се налазили на пропутовању чланови тадање Народне Скупштине, први корак Лорковића био је управљен опозицијоналним посланицима, да би од њих чуо вијести за будућу заједницу Хрвата и Срба утјешљивије од оних које су до њега још тијеком Рата биле допрле о Пашићу и друговима, Ако ни тамо није нашао што је желио, њега је самога то сигурно понајвише бољело.

130