Nova Evropa

страсти која ври у нама након искушења иза Великога Рата, откако смо окусили понижење пораза и понос победе, — опажамо, како нам се приказује, сад у једном виду саду другом, у многоме различном,

Ми видимо пред собом две Италије; једну нову, и другу стару. Италију векова, која је наша дика и слава, у исти мах кад и једно жалосно наслеђе, које нам оптерећује плећа и лежи нам на души, и која је, рецимо отворено, срамота коју желимо да са себе сперемо, и од које хоћемо да се ослободимо.

И баш то је она велика Италија, којој припада тако велико место, како сам рекао, у повести света; она Италија која је истраживана, позната и призната од свих просвећених народа, и чија историја није тек једна фрагментарна приповест, него је епоха универзалне историје. — Препород! Колико светлости и колико похвале за Талијане; али и колико сене! Јер Препород је доба индивидуализма, који је народ талијански повукао кроз сјајне сне поезије и уметности у индиферентност, у скептицизам, у заморена одрицања људи који ништа немају да око себе воле и бране, ни обитељи, ни домовине, ни човечанства, где се рађа и ствара свака људска личност свесна властите вредности и свога достојанства, јер ни у шта не верују сем у оно што не прелази слободну и веселу играчку властите фантазије. Отуда фриволност навика, које су у декаденци и у кварењу, које помрачују активни осећај народности, док се духови замарају. Литература је то у којој се карневалске песме и бизарне бурлеске мешају са комедијом извађеном из подругивачке новелистике са циничким и двосмисленим садржајем и духом, Комедија, дакле, која није никад права уметност, која и под смехом потсећа на плач или на озбиљност духа, која зна за беду недостатака, из које јој конвенира да се с муком ослободи да би се попела до оног идеала са којим једино може да живи, Академије се претварају у састајалишта изображених али доконих талената, у којима дискусија пада на нивб бедног разговарања. Имена кована некад у старом металу најивног али озбиљног и дубоког хуманизма, плове у екстравагантности и у жестини инвенција, утапају се у смешне аналогије и у алузије, Религија постаје спољна, пука форма без душе; филозофија издише на ломачама и у тортури, док наука бледи и понестаје у интелектуалном вежбању, могућем да изазове страсти „литерата“ (како су се и научници називали), али немогућем да зажари душе и да их баци посред језгре оних проблема у којима се човек свим својим снагама наоружава да би пошао насусрет мистерији и судбини, Литература празна, површна, без душе. Сонети, канцоне, — на хиљаде; али човека, који би певао и изразио своју страст, — нигда га нема! Академије, које као да су маскиране. Културе, колико се хоће, али неплодне,

230