Nova Evropa

у разговору с једним од министара, директно и изјавио, да су „самовоља и сила“ што их Вилзон жели да види уништене пре почетка примирја, или бар „потиснуте до фактичног безвлашћа", да су оне — цар Виљем, И одиста је немачки посланик Ланкен, из Брисла, 17. октобра, телеграфски јављао Министарству Иностраних Дела, да „главна два услова, која ако се не испуне Президент неће дозволити склапање примирја, имају овај смисао: претходне абдикације Цара и рестолонаследника,.."

Али је Канцелар ћутао. Монархист у дну душе, и сам члан владајућег дома, сматрао је он немогућим да покреће питање Цареве абдикације. И несамо он. У облику у којем се то питање почело да појављује, изгледало је то у онај мах немогуће и самом социјал-демократском министру Шајдеману, који га је сматрао унутарњим немачким питањем, о којем се, ако би до тога дошло, могло расправљати једино у вези са целим низом осталих унутарњих проблема. Принц Макс је стога претпостављао да не тражи скривена смисла у Вилзоновим посланицама, већ да рачуна с оним што је у њима изразито казано, (Он дакле, у својој трећој ноти (од 20, октобра), јавља Председнику Сједињених Држава, да је „нова Влада састављена у потпуној сагласности са жељама народнога представништва, изабраног на основи једнаког, општег, тајног, и непосредног изборног права; да њој припадају вође већих странака у Рајхстагу, те да у будуће неће моћи ниједна влада преузети дужности, ни дати оставке, ако не буде имала поверења већине Рајхстага. Установљава се и зајамчује законом одговорност Државног Канцелара Народноме Представништву, а прво је дело нове Владе, да изнесе пред Рајхстаг законски пројекат којим се мења Устав Царевине, у смислу да ће одсада бити потребна сагласност народних представника за решавање питања рата и мира,“

Тешко је, међутим, обићи онога који жели да буде схваћен, иако не казује јасно своје мисли; а президент Вилзон желео је да га Немци разумеју. Признајући дакле сву важност промена унесених у државни апарат Немачке, он завршава свој поновни одговор (од 23. октобра) овим речима: „Ако је потребно да одсада водимо преговоре са војним властодршцима и монархијским аутократама Немачке, онда нам мора бити јасно, да ћемо и касније, при уређивању међународних обавеза Немачке, имати с њима посла; тога ради с Немачком не можемо преговарати о условима примирја, већ се она мора предати. Ове битне чињенице не могу остати неказане.“ А дан-два затим (28, октобра), пруски посланик Грајтлер из Минхена телеграфирао је Канцелару: „Испуњавам тешку дужност саопштавајући Вашему Великохерцошком Височанству, да се овде, у Баварској, у компетентним круговима,