Nova Evropa

није слао ни писма ни телеграме, те Супило например, маколико да то звучи невероватно, никад није добио непосредна одговора од Пашића ни на један од оних својих значајних телетрама и меморандума што их је њему послао био у оно критично доба. Независност у мишљењу и раду Супила и Трумбића није се никако свиђала Пашићу, нити његову експоненту Бошковићу,. Уместо да увиде, да сва њихова важност и вредност зависе од њихова става као заступника једног слободног народа, над чијим одлукама Србија може да врши неки моралан утицај али ништа више, Пашић би волео био да види Југословенски (Одбор у потпуној зависности од њега самог, неспособна да ишта ради мимо његова наређења или да говори у своје име, а још мање да самостално води преговоре и разговоре са званичним круговима на Западу. Он стога никад није опростио вођама Одбора што су без даљњега одбили да приме плату било у којем виду, и настојао је утолико више да неке непокорне чланове Одбора начини зависнима од себе“), У том је погледу он напросто настављао политику која је нарочито падала у очи онда када је непријатељ прегазио био Србију, — наиме, да угуши сваку озбиљну опозицију противу себе задржавајући, коликогод је то било могуће, у својим рукама надзор над платама и новцем који су исплаћивани српским избеглицама. Ма што ми о томе држали, ово је било једна одређена и далековида политика, што се јасно видело касније у току Рата, када је — услед Крфске Декларације и Римског Конгреса — Југословенски Одбор дошао био до равноправног положаја у очима иностраног света, те када је тражио свој удео у свим преговорима са Западом,

Али дубљи разлог којим се тумачи млако држање Нишке Владе у очи уласка Италије у рат треба тражити у Пашићеву преимућствено великосрпском и православном гледању на ствари, и у осећању да територијални компромис између Италије и Антанте није нипошто неповољан за његове властите намере будући да би се њиме постигло смањивање несрпског елемента у новој држави. Речју, Пашића су обрлатили разлози прилично слични сумњама које су коначно поткопале

%) Сасвим је чудно, да је било и веома озбиљних Срба који нису схватали од колике је важности било за општу ствар, да Југословенски Одбор остане што независнији у материјалном погледу, те који су подозревали чак да је Супило био стално аустријским агентом! Једном приликом рекао сам веома отворено једноме од њих своје мишљење, понављајући му и у своје име познату Масарикову изјаву поводом Фридјунгова Процеса: „За Супила бих обе руке у ватру!“ Али је за друге и то врло мало значило, јер ме — у Нишу, децембра 1914 — нико мањи од пок. Стојана Протића хтео да увери, да је и сам Масарик аустријски агент!...