Nova Evropa

мњења одмах и по други пут — овај пут не физички — покопан; код нас је, међутим, цела ова ствар једва и примећена. Ни ми је, признајемо отворено, не бисмо обнављали — бар не на овоме месту — из моралних побуда. Поред и после свег оног големог и нерешеног градива о корупцији, који је деломично изнесен и пред Народну Скупштину, и ради чега је онда изабран онај Анкетни Одбор, а у којем се често понавља име пок, седог премијера и још живих чланова његове породице, ко би се још освртао ина оваке ситнице: да неки прилози нису употребљени за оно чему су намењени, него се сад имају употребити на нешто сасвим друго; поготово кад би, том приликом, требало пронаћи и изнети на видело све оне друге силне прилоге, који су за време Рата примани од разних „надлежних“, и ненадлежних, за српску војску и за „наш народ“, па ни до данас нису обрачунати, или их је уопште прогутала мутна Марица! . ,. Исто се тако не бисмо нарочито узрујавали ни што се означени новац „завештава"“ за споменик руском цару Николи П, у Београду. Додуше, не увиБамо зашто би се у Београду, који такорећи још и нема споменика — осим оног кнез-Михајлу (и оних накарадних на Калемегдану) — имао подићи споменик, од свих Руса, баш цару Николи П. Али, кад се могло и може из државне касе сахрањивати све могуће, и немогуће, радикалне министре и народне посланике, па се сад чак расписују стечајеви.и за израду гробних споменика — напоредо уз војводу Путника — Мити МихајловићуВлашчету и другим палим херојима за време Рата у Ници ми на Француској Ривијери, који ће да красе нашу престоницу, зашто се не би подигао споменик и руском цару Николи II, поготово кад се диже на његов властити трошак!... Сасвим је други разлог што ми овде сада потрзамо овај прилог покојног руског Цара који је, као „легат" за споменик му, ушао у тестаменат пок, српског државника Николе Пашића, Ево, који,

Исти Ал. Ксјуњин, у оном свом чланку, мало даље, каже и ово; „Пашић је био прожет дубоком и чврстом вером у блиски препород Русије, и то оне моћне Русије која ће опет стати на чело словенског покрета, Када је у Београду била конференција Мале Антанте, на којој је чешки министар Бенеш покренуо питање о признању Совјетске Владе, Пашићу је отишао председник Государствене Думе пок, Родзјанко. Пашић му је одговорио кратко: „Док сам ја жив — то не може. бити. Сад од тога никакве користи не бисмо имали, а доцније би нам то само шкодило...' Тако је Пашић гледао на стару и на нову Русију...“ Ко то није већ знао, сад зна, Пок, Пашић, пре свега и пре свију, није хтео обнову односа са данашњом Русијом, — он је још увек веровао у. препород и повратак оне моћне, т, ј. царске, Русије од које је

162