Nova Evropa

њу и преносу непокретности). „Нацијоналне концесије“ постале су искључиво путем уговора између Кине и заинтересованих држава: цела управа у њима налази се у рукама странаца, тако да Кинези немају апсолутно никаквих права. Пре Рата, било је у кинеским градовима 29 таквих „концесија", од којег је броја отпадало 8, трговачки најважнијих, на Велику Британију, а 10 на Јапан; од укупног броја „концесија", 8 их је било у Тијенцину, а 5 у Ханкау. Негдашње руске и немачке концесије у Ханкау налазе се данас у рукама Кантонске Владе, а руске и немачке концесије у Гијенцину засада у рукама Пекиншке Владе,

2. Право екстериторијалности. Странци не подлеже кинеским законима, него правном поретку своје нацијоналне државе. Велике Силе и остале заинтересоване државе врше конзуларну јурисдикцију над својим поданицима на територији „интернацијоналних насеобина“, „нацијоналних концесија", и по другим неким трговачким местима и пристаништима, Ова конзуларна јурисдикција представља највеће понижење за младу Кину и њену интелигенцију, и противу ње је уперена најоштрија борба Куо-Мин-Танга. Мали, готово безначајни уступак, који је још пре Рата учињен Кинезима, јесте местимична установа мешовитих судова.

3. Контрола државних финансија. Уколико се Кина више задуживала, утолико више је расла и страна контрола над њеним финансијским изворима. Одмах након Тајпиншког Устанка (1850—1865), Енглези су добили право на контролу царинарница у свим уговорним пристаништима (Кантон, Амој, Фучан, Нингпо, Шангај). После контроле поморских царина, као гарантије за накнаду штете у Боксерском Устанку, дошла је и контрола прихода од пошта и од пореза на со, као гарантија за отплату такозваног „реорганизацијоног зајма" из 1913, у суми од 25 милијона фуната стерлинга,

4, „Интересне сфере". Крајем прошлог века извршена је деоба интересних сфера у Кини између Велике Британије, Француске, Јапана, Немачке, и царске Русије. На основу те поделе, Велика Британија је стекла право на економско продирање у читаву Средњу Кину, на подручје чије становништво броји око 200 милијона,

Све ове економске и политичке повластице и позиције Великих Сила у Кини, уколико су регулисане уговорима, регулисане су т. зв. „неравноправним уговорима“. Њих карактерише потпуна неравноправност уговорних страна, т. ј. Кинези имају готово само обавеза а готово никаквих права, док странци имају само права а готово никаквих обавеза. На тај начин, ови неравноправни уговори само су правни израз за све повластице које светски империјализам ужива у Кини,

286