Nova Evropa

како нам је „љући непријатељ данас западњачка просвјета,, ако се не узумијемо њоме паметно користити", ако је не узумијемо вјешто пресадити у наш народ („туђа култура треба. у народном духу да сагори, да се претопи“), „него они Турчин, што нас је пет вијекова гњечио. Теже је данашње хајдуковање за слободу српскога духа, него Бајово и Лимово“, дотле је године 1900 преторно признао: „Просвећивати сезначи прилагођавати се западној култури“ („Летопис Матице: Српске" 204, стр. 394).

Таку еволуцију његових идеја, поред живог му осећања. животних потреба, олакшало му је књижевно-историјско проучавање (самнајстог Века у Војводини, и двојице великих пропагатора модерне свести код Срба: Захарије Орфелина, и Доситеја Обрадовића. Ове солидне студије допринеле су њетову ослобођењу од романтичарства и омразиле му наш Средњи Век; већ 1893, он се радује што се све покрајине српске буде „из средовечног сна", и слави Доситеја: „Кроз ум тога. вечитога путника озарила је први пут бистро и јасно западна просвета наш род, који је и после досељења у ове прекосавске и прекодунавске крајеве наставио живети средовечним. затуцаним животом" („Стражилово" 1893, стр. 203). А године 1907, пратећи у гроб Павла Марковића-Адамова, последњег романтичара, он се сасвим одриче и последњих остатака романтике, те себе убраја у нараштај са реалистичним погледом на живот и на потребе народа, „којему је омладинство: са својим патријотским тирадама, вечитим декламацијама, површним погледом на свет, постало помало смешно",

Одиста, почетком овог столећа, он се нашао у групи млабих људи који раде на свестраном препороду друштва у Војводини, Три-и-по године ради он на „Грговачким Новинама" најинтензивније, и помаже и привредно наше јачање. Са Др. Лазом Поповићем, у Соколству, ради на телесном и духовном. препороду. Овај нови реализам га је зар потакао да промене и политичку групу с којом ће радити, 1901 напушта либерале око „Браника", а приступа покрету, управо води „Покрет“, који ће довести до образовања Српскохрватске Коалиције, Начин на који је то учинио, карактеристичан је за Остојића. Позван на конференцију Либералне Странке он (писмом од. 11, јуна 1901) јавља њену председнику, Дру. Илији Вучетићу, да неће доћи, већ пријављује своје иступање из странке. У писму, он се скоро чуди да га још сматрају чланом странке, будући да већ неколико година није позиван ни на какав састанак; „Ја сам као ђак на универзитету симпатисао са главним људима Либералне Странке, а нисам симпатисао ни с људима ни са начином рада других наших странака, Као што. знате, наше су прилике тако скучене, можда и нездраве, да се код странака и не пита за начела, него за људе. Дакле,

187