Nova Evropa

њих на сваки прст натакле по два прстена са камењем, „Забога, па зашто бих их крила, нисам их украла!" ,.. То изношење богатства на видик укоренило се онда тако да су и сиротније девојке почеле терати луксуз, само да покажу да. ни оне нису последње у селу, Јеле би кроз целу недељу куље и лука, и радиле „у рис“, само да могу отићи „у варош“ и поновити се по најновијој моди. На ноге су натицале мале ципеле, да се покажу у колу, па ма им нога отпала; а идући кући, увече, изуле би их у првој споредној улици, и наставиле у чарапама, уз шуштање свиле и звецкање дуката... То је било доба пропадања и постепеног умирања,

Будним оком пратила је маџарска шовинистичка политика и управа шта се о нашим народом дешава, па се је негде милом а негде силом — увлачила све дубље у начети и заражени народни организам. Сужавањем автономних права, колонизацијом, и маџаризацијом (Апоњијев закон за основне школе |), нарочитим аграрним. законима (да се земља може куповати само са дозволом министарства), и т. д. натурало. се вештачки и силом оно што није ишло само од себе; а испомагало се „српским“ учитељима и чиновницима који су били, за ситне паре и мале награде, готови на сваки компромис, јер се — „не може с главом кроз зид“. И тако, док су се наше лале одавале лажном господству и пијанству, а интелигенција, „капуташи“, у том предњачила, дотле су Маџари, и нарочито Швабе- државотворци“, насељавали српска села или стварали своја насеља посред нашег живља (Темерин, Топола), откупљујући полако земљу с помоћу јефтиног амортизацијоног зајма. Рацијоналним радом и вредноћом они су полако потискивали наш елеменат, и већ је изгледало да ће овај потпуно подлећи, ако се тако настави.

Онда су, прво задругарски покрет а затим Балкански Рат, узмутили мало ову учмалу површину војвођанског рита, те духнули свежим ветром преко наших њива и преко наших душа. У задрузи је сељак морао радити по прописима и новим средствима, па је убрзо видео бољи плод и лепше резултате, А ослобођење и освећење Косова заталасало је омладину и дигло дух у њој („Нови Србин“ Васе Стајића). Али је то кратко трајало. Светски Рат, који је ускоро надошао, показао је до очигледности јасно, како је трулеж дубоко захватио био целу Војводину, дубоко до корена. Осетило се колико су тачне оштре речи песникове: „Војводино, зар ти немаш стида |..."

Страх, црни страх, зацарио се у свима срцима. Страх од материјалне пропасти. Отпора, свести, осећаја дужности, нигде! Нико ни свога рођенога не би примио под кров, ако је мислио да је властима подозрив. Кад је Васа Стајић дошао у једно село, поред два попа и седам учитеља, остао би на

170