Nova Evropa

„Разграната кљуква“ гефујуа,

(„Аппа Кагеп1пе, тап!сиге“. МоџуеПе :тедне раг Gerта е-Апдге Неззе, У збирци; „Les oeuvres libres", IIapss, 1927.)

Код једног од знаменитих француских писаца прошлога. века налазимо занимљиву слику из руског живота; јунаци романа пију чај непосредно из самовара, седећи у сенци разгранате кљукве, и узимајући за мезе свећу од лоја! Треба имати у виду, да је кљуква ситно кржљаво џбуње, које расте у суровим пределима северне Русије, и носи ситну киселу јагоду, па је и без даљих коментара јасна сва комичност ове слике. „Живела разграната кљуква!" — могао би да повикне читалац најновије приповетке госпође Хес, која је ту скоро изашла у Паризу у једној модној збирци приповедака,

Човек се чудом чуди, шта је требало аутору, који има великих претензија на психолошку и социјолошку анализу, на уметничко приказивање лепим стилом и занимљиво причање карактера, доживљаја и догађаја, да износи неке податке који апсолутно потсећају на горе споменуту слику старог француског романописца, Јунакиња романа, грофица Јелена Албандијевна (патронимичко име које код Руса није могућно и нема смисла) „тајно“ је побегла са хиљадама избеглица из неке луке на Црноме Мору на једној енглеској лађи, Грофица живи са својим сином у Паризу од продаје самурових крзна и драгуља, док све не потроши што има; онда почиње да зарађује кору хлеба маникиром. Ето то је цела садржина приповетке, у којој се јављају некакве личности са именима сасвим немогућним и фантастичним (као „Петар Вардијевић", „Соња Паповна“, „Марија Барановна“, и томе слично). Једна девојчица успава свога рођака певањем царске химне!.,. Јунак грди јунакињу што је ошишала косу, јер то доказује да она не верује у повратак Цара на руски престо! У јужноруским градовима, где никад није било тројке, пред сваком кућом стоји „јамшчик" очекујући господара („јамшчици“, то су кочијаши поште на јавним друмовима). И тако даље. У проценивању догађаја иста необавештеност и збрка појмова. Госпођа Хес мирне душе брка Фебруарску и Октобарску Револуцију, мисли да су цела руска емиграција некакви великаши, бивше бадаваџије, гардијски официри, и дворске госпође са гласовитим титулама, који потпуно личе на емиграцију Француске Револуције, само с том разликом што је та емиграција била много импозантнија од садашње руске! У Француској, где се данас налазе на стотине хиљада Руса свију могућих сталешких положаја, више је него смешно износити овакве ствари и погледе, Коме све ово треба, и ко ово чита2!... Пт

304