Nova Evropa

дничког рада са Бугарском била је још од раније ухватила корена у круговима наше омладине и интелигенције, Један од њених изразитих поборника био је покојни Љуба Јовановић„Чупа", УБ S

–Нијемонта". Он је био рођени револуцијонар, и још као студент Универзитета, услед догађаја 23. марта 1903 — непосредно пред 29. Маја — морао је побећи из Србије. Бегство су му омогућили официри-завереници. Он је активно учествовао у борбама у Македонији, као четник; био је члан „Словенског Југа" и његов творац. Са Богданом Раденковићем покренуо је оснивање наше Организације. Рањен у рату са Бугарима 1913, умро је убрзо (у Скопљу). Уз њега, присталице идеје заједничког рада са Бугарима, били су и сви остали чланови Организације, која је имала за даљи циљ уједињење свих Јужних Словена.

Крајем 1911 године, или почетком 1912, покојни Љуба Јовановић-Чупа дошао је на мисари да шреба идеју оајеннн“ чког рада са Бугарима изнети пред тадањег Министра Спољних Послова, покојног Милована Миловановића, у чију се спрему за вођење тога ресора веровало и у најширим слојевима нашега народа. Љуба Јовановић предложи, на једној седници Организације, да Драгутин Димитријевић-Апис оде до Миловановића, изложи му ствар, и убеди га да исто мишљење заступају готово сви официри Српске Војске; тако ће, говорио је, и сам Министар имати више ослонца и бити сигурнији. Апис је, с почетка, одбијао, наводећи да се не познаје са Министром, а и да би било незгодно да он као официр са њиме о томе говори; предлагао је да то учини Богдан Раденковић, који је имао познанстава у Министарству Спољних Послова, а који је био главни руковалац пословима у Македонији пре Младотурског Преврата, па познаје и само питање односа између нас и Бугара, Другови у Београду нису се сложили с Аписом, већ су остали притом да он иде Министру ида, у име Организације и као њен делегат, разговара с њиме. При таквом захтеву, који је добио вид налога, Драгутин се решио да иде. Он буде примљен. Разговарао се са Министром дуже и убедљиво, како је то већ било у његовој природи, и резултат тога разговора био је потпун споразум у раду, и још уз то договор за заједнички рад. Драгутин му је тада признао да постоји Организација, и изложио је њен циљ; у исто време оградио се од неоснованих напада у јавности, и објаснио му је да Организација не може, због саме природе послова и њене намене, да се брани преко јавности, Све је ово Апис признао и изнео за време Солунског Процеса: „На питање, зашто Организација није пријављена земаљским властима, или бар Влади Краљевине Србије, или Краљу, оптужени одговара: да је он мислио, сматрајући да се оваква друштва не могу пријављивати властима формалном пријавом,

311