Nova Evropa

dehma već i u svome životu, U Ljubljani je imao jednu nesrećnu ljubavnu istoriju, koja potseća па Prešerna: zaljubio se u ćerku nekog bogatog trgovca, koja nije nimalo bila voljna da na njeđove osećaje reagira, 1 iz ono malo Hilšerove korespondencije {što ju je objavio Vukov prijatelj L, A, Frankl, pred celokupnim izdanjem Hilšerovih dela) vidi se jasno sa koliko se predanosti i žara latio ovaj nemački pesnik da prevodi svoć uzora.) Napokon, kao i Bajron, i Hilšer je bio te sreće da se iza njegove smrti stvori čitava mala literatura o njegovu nesrećnom životu, Van sumnje, uloga koju je on odidrao pri popularisanju Bajrona u tada još sasma mladoj slovenačkoj novijoj književnosti vrlo je značajna,

I Stanko Vraz, najdlavniji pesnik ilirskog pokreta, prevodio je Bajrona pedesetih Sodina, te je njegov prevod »Sužanj Šiljonski« izašao u »Kolu« za godinu 1851, U to doba i Ljubomir Nenadović, koji je pred kraj četrdesetih godina prevodio Šilera, Mickijevića, i Birgera, prevodi iz Bajroma svoj »Natpis na grobu jednog pseta« (1850), dok na jednom mestu u svojim »Pesmama Lauri« i citira Bajrona kao moto svojim stihovima, Naročito je zanimljiv iz toga doba prevod »Parizine«, koji je izašao u kalendaru »Šumadinac« za 1852, da ga otud godinu dana docnije preštampa Kaulicije u svom »Domovnom i obštepoleznom srbskom marodnom kalendaru«, To je prevod iz pera jednog našeg diplomate prošlog veka, uzora birokratskog duha i pedanterije, uvek spremna da posluži! režimu, napred spomenuto Jovana Marinovića, jednog od one trojice stipendista Srpske Vlade u Parizu, koji su, svaki na svoj mačin, ostavili traga u političkom i kulturnom životu Srbije. Njegov je prevod izašao u vrlo suhoparnoj prozi, na kojoj se tako lepo oseća dah starog službenog stila i kancelarijskih koncepata: »U vreme kad slavuj u šumici svoje pesme udešava; kad ljubeznik potajno za naimilijim zakletvama uzdiše; kad tihi vetrić sa žuborenjem sosjednog talasa obrazuje ono umiljato soglasje,« i t, d..

Najzad, u »Sedmici« za 1855 — u kojoj Gj. Jakšić te iste godine počinje da objavljuje svoje stihove —, izlazi jedan nepolpisan prevod »Medore«, m sliku, Prevodilac je, verovatno, Aca Popović-Zub, koji u »Sedmici« počinje i sa ргеvodom svog docnije posebno objavljenog »Gjaura«,

Vidi se dakle, da je maša prva romantičarska generacija, pre 1860, — ukoliko nije bila u stanju da čita Bajrona već u originalu ili u memačkim i slovenskim prevodima, — imala na raspoloženju izvestan broj Bajronovih poem4 i па јибоslovenskom, Ра iako, majčešće, s pomoću tih prevod& mije

*) „Gedichte von J, E, Hilscher« Redigirt von Ludwig August Frankl, Zweite vermehrte АшПаве, Ртаб, 1863.

61