Nova Evropa

пред собом, и преча посла него штосу академске седељке, и ми не можемо ниједног способног појединца жртвовати молоху такозване „чисте науке"; а понајмање, људе изнимне вредности и борце. Суха је штета, например, за нашу народну ствар, да „Српски Књижевни Гласник“, који је — пре Рата, под вођством Богдана Поповића и Јована Скерлића, — носио високо југословенску заставу, данас, у својој „новој серији“ (под разним вођама и без вође), лута идејно по магли, допуштајући да се у Југославији мисли и верује, да србијански и београдски интелектуалци нагињу великосрпској идеологији. Последњи је час, да „поштоваоци, колеге, и ученици“ Богдана Поповића, и с њима цела напредна Србија, дођу до свести, да „млада српска наука", исто као и „хиљадугодишња хрватска култура“, имају да устукну, тојест да стану на своје место, па да помогну створити младу југословенску културу, јер ће иначе они, интелектуалци, бити главни кривци за неуспехе наших политичара, пред историјом.

Има једна кратка Куртелинова прича, један „симболичан сан" тог духовитог писца, који сликовито износи како у једном позоришту, усред представе, избија пожар, — али глумци никако да престану са својом игром; они вичу гледаоцима из све снаге: „Немојте ићи! Немојте ићи! Нисмо још готови, Чекајте, госпође и господо ; видећете како добро играмо, како имамо дара!..." И одиста, гледаоци, у паници, застају као укопани, с погледима упртим против своје воље у глумце, који играју даље, догод пожар не захвати целу позорницу. „Ја сам“, каже писац у сну, „у себи мислио: ЈЊих чува њихова сујета, која на све поре цури из њих, и тако их изолује од ватре'",,. Ову причу, која у оригиналу носи наслов „Пожар", превео је на наш језик, пре неку годину, Г. Богдан Поповић, али је узео на себе да јој да наслов „Наши политичари“ (немењајући иначе ништа на самој причи), уз следећу напомену: „У нашој земљи, у данашње време, слепо самољубље глумаца је несравњено мање, и, нарочито, несравњено мање опасно, од слепог самољубља политичара; Куртелинова би сатира у нас изгубила своју оштрицу кад би само глумци остали циљ ове сатиричне причице“. Г. Богдан Поповић ће, ако нико други, поуздано одмах погодити зашто овде наводим ову причу и ову његову напомену. Наравно зато да истакнем, како ова Куртелинова сатира у нас — ни после 5. јануара, када су замукли наши политичари, — није изгубила своју оштрицу, јер ево наши професори и академици, наши интелектуалци, играју и говоре још увек. А наше је дубоко уверење, да је њихово самољубље несравњено опасније од сујете и глумаца и политичара, јер су они позвани да буду учитељи законодавцима и стварачима Југословенске Државе и идеолози Народног Јединства. _ - M. B.

254