Nova Evropa

истим интересима заједнице, и он је сасвим природно дошао до закључка, да треба дати идеју за зближење тих људи и тих растурених малих јединица, које су једна за другом пропадале гушећи се у баруштини разједињавања и унутарњих сукоба. Његов „Владар“, у томе смислу, и није друго до како каже Лозовина — резултанта тога интимнога сазнања, које антиципира читаву потоњу историјску комбинацију, и те стрепње од неизвесности ондашњице, То, уосталом, најизразитије доказује и закључна апострофа, у којој Макијавели на лирско-ганутљив начин позива Владара да ослободи Италију и да је подигне из провалије у којој лежи сва скршена: „Она је без главе, без реда; бију је, кидају је, пљачкају: постала је тркалиштем за туђинце ! Она, једва још у животу, ишчекује онога који би јој излечио крваве ране, који би стао на пут пљачкању и пустошењу по Ломбардији, разбојништву и хара-

|

чењу по Римској Држави и по Тоскани...

Целокупна снага Макијавелијеве политичке теорије почива "на „чистини реалног стања ствари“ („ја verita effetualle delle cose"), Ges које не може да се замисли ниједан његов поглед на ствари, на догађаје, и на људе, Макијавели је, у томе смислу за разлику од Савонароле — за којега се каже да је „све ишчекивао од Бога", — све „чекао од човека". Његов Владар „треба да спаја у себи снагу с лукавством, треба да буде лав и лисица у истој особи;... за свој велики потхват, треба пре свега да себи сакује мач, да буде јунак, и да се послужи силом..." Он мора, у извесним страшним часовима, када страсти странака и секата доведу у опасност опстанак државе и заједнице, да „поново узме у руке Државу" („rippigliare lo Stato“), na „да улије онај страх и трепет у људе који су уливали они који су је први стварали. Али више и од самог Владара, постоји — као „регулатор морала, светионик правде и правице, — Домовина", и Макијавели тврди: „Где се одлучује једино о спасу Домовине, ту се не може узимати у расматрање ни шта је праведно ни шта је неправедно, ни шта је милосрдно ни шта је окрутно, ни је ли што дично или срамотно, него, запоставивши сваки други обзир, треба ударити оним путем који ће јој одржати живот и сачувати је слободном“. Слична и аналогна овој максими јесте и она друга, о „циљу који оправдава средство", као полазној и основној тачци „Владара“. При свем том, ако се мало опрезније уђе у саму суштину Макијавелијевих политичких и државничких „прописа“, онда ће се лако разабрати, да је елеменат индивидуалне слободе ипак један од средишних и поглавитих покретача његове теорије; он сам каже; „Република је болесна, кад се њена политичка слобода претвара у разузданост, а монархија, кад се у њој лични режим претвара у самовољу, у режим насиља и безакоња". И аналишући мало даље узроке

376