Nova Evropa

KOSTUR ZLOBNIKA: Crvi su ti mozak ispili, a fi još slova zoblješ! Budalo, zar te je zato Proleće probudilo?

KOSTUR FILOZOFA: Izvoli, ja ne trebam: oči me ne služe, Ali mislim da bi ipak trebalo videti šta je, Podaj Medardu Centurijonu, on čita svaku glupost, {Pruža opet novinu Zlobnibu, ali je ćuh vefra uzuvilla i baci u sarbofag Čoveha bez Zanimanja.)

KOSTIR ČOVEKA BEZ ZANIMANJA (proteže se i glasno zevne).

SFINGA (Hho Šetaču): Dosadna li nagvaždanja, To eto slušam već nekoliko stoleća... Ali pazi; jorgovan miriše, o kako divno miriše! U proleće se uvek uzbudjuje moja misao, i njiše se sa zvezdama kao zlatna grlica, da se spusti katkada na usnule nubijske tratine, tiho, tiho, kao prigušeni šapat ljubavi, (Uzdiše. Šefač se malo odmiče, zbunjen.) Mesečina je tako melankolična.,, A ovi smušenjaci natežu se i mudruju,..

ŠETAČ (nastoji da sPrene razgovor na drugo): Tiše! Da ti pravo kažem, ja se bojim,

SFINGA (šapće mu u uho, zavodničhi): Ne boj se, dragi, meni oni ne mogu ništa, Mene štite bogovi moje Zemlje, a ja tebe, Priljubi se samo uza me, Još bliže!

MESEČINA (opazi nežnosti izmedju Slhnge i Šetfača, pa menja naglo boju lica i stidljivo se zaklanja za oblah).

KOSTUR LATINAŠKOG EPISKOPA (polako i oprezno

izviruje iz sarhofaga. Ogleda se unaoPolo): Uh, što mrzim tu mesečinu,

KOSTUR ZLOBNIKA :: Znam, jer voliš u mutnom loviti.

Moćni stražar prolazi Peristilom, i iščezava. Začas se sve bilo utajilo.

KOSTUR ZLOBNIKA: Gle ga samo kako se šepuri,

KOSTUR FILOZOFA: On i njemu slični sačinjavaju kičmu imperija i civilizacija, Oni su nasip, — kad se provali, od koтапоб Капаја stvaraju se smradne močvare,

KOSTUR ZLOBNIKA: Da te smrt nije udarila maljem po dlavi, ti bi celi svet pretvorio u močvaru tvoje filozofije, Kažu, da je Imperator od tvoje filozofije na koncu poludeo...

SFINGA (uzdiše. Na fo se dva-tri bhostura ohreću prema njoj. Šetač, u strahu, shriva se dublje iza Slinge.)

KOSTUR IMPERATORA (čuvši da ga pominju, budi se i pospano bulazmni): To su zacelo opet oni, Čudna li vrst ljudi! Kažu da mene traže, da Slavu lome u potrazi za mojim sarkofagom! O, da znaju za ironiju sudbine: meni, Imperatoru, kome je za života bilo sve dopušteno, nije bilo dozvoljeno mirovati u vlastitom grobu, I sada, evo moje kosti trunu pod znakom krsta, a poklonici Nazarenca šire se možda u mom