Nova Evropa

ипак, неће моћи тако брзо отворити, јер ће се морати некако побринути, да се најпре сазида зграда за болнипу, а за то ће требати наћи средстава, јер жене-лекари тренутно не располажу тим средствима“, Госпођа Мортон је „и поред тога остала при свом мишљењу, да се болвица отвори до Нове Године", и дала им је у ту сврху још и 100,000 динара као прилог у новцу од скупљених прилога у Вирџинији,

Тада ишчезава госпођа Др. Розалија Мортон — барем из извештаја Друштва Женских Лекара (на стр. 4) —, да се изненада као метеор појави (ва стр, 14) још једанпут, с јесени 1924, када предаје Друштву суму од 1500 долара у новцу „са захтевом, да Друштво из болничког материјала (оног у сандуцима по магацинима) издвоји пиџама за 500 долара и да те пиџаме пошље Дру Лохерту у Загреб, јер је то она њему обеБала за санаторијум у Марофу.() То је тачно тако извршено, Суму пак од 1000 долара примило је Друштво од Госпође Др, Мортон као накнаду за 80.000 динара које је Друштво изгубило њеном кривицом. Министарство Народног Здравља одредило је било буџетом помоћ Друштву за 1921 у суми од 80.000 динара. Гђа Мортон је депеширала Министарству да не издаје ту суму докле она не стигне у Београд. Она није дошла, бупетска година је протекла и помоћ Друштву се према закону — угасила,“ После ове чудне трансакције, Госпођа Мортон опет ишчезава, Али да се вратимо где смо стали у години 1920,

Очигледно је да су „жене-лекари биле збиља у неприлици“, јер оне несамо да „тренутно“ нису располагале потребним средствима за подизање једне болнице од 200 постеља, него нису располагале ни било каквом организацијом, већ су онај материјал примиле, и свечану предају приредиле, као приватне личности, па су тек „довијајући се како да дођу до зграде за болницу и за смештај овога материјала“ решиле да оснују Друштво Београдских Женских Лекара, „са задатком, да из добровољних прилог4 подигну у Београду Болницу за Жене и Децу, да је уреде и њоме управљају“, што је онда, т, ј, оснивање Друштва — до јесени 1920 — и учињено, Дакле, прво материјал, онда Друштво, онда Болница ! Али да, Друштво још не значи Болницу, и муке око скупљања прилога за Болницу ту тек почињу,

На овоме месту, извештај Друштва Београдских Женских Лекара (којим се овде стално служимој, једним кратким и еуфемистичким прелазом, каже како се, чим је почело скупљање прилога за Болницу, „међу првима јавило Друштво Жена Скоћанака из Единбурга, које је за време Рата са својим женама-лекарима, на челу са Др. Елси Инглис, чинило толике услуге српским рањеницима и болесним ратницима“, те да им је одмах „уступило сав материјал што је био преостао иза њихове болнице са српског фронта", а сем тога „одлучило,

377

3