Nova Evropa

rasudu što je školovani čovek oseća prema manuelnom radu, kao i onu podsvesnu težnju dece siromašnijih roditelja da postanu »gospodom« i da se oslobode socijalne stigčme što su je njihovi roditelji nosili kao članovi radničkog staleža, Zatim, što je najvažnije, dolaze i problemi što ih prosvetnoj politici postavljaju moderna demokracja i civilizacija, Sme li se dakle problem koji postavlja nagli priraštaj školovanih ljudi, rešavati prosto na taj način da se školovanje sa finansijske strane sve više otežava, čime bi se eventualno broj škola smanjio, a za pojedine službe otvorene intelektualcima tražilo sve veći niz kvalifikacija? Jasno je da bi se time stvarno omogućivalo školovanje opet samo deci bogatijih društvenih slojeva, te bi se u društvenoj zajednici osiđuravala ne selekcija пајђбођев (бо bi imalo da bude u pravoj demokraciji), već bi se pružalo široko polje nepotizmu i favorizovanju one klase koja je dograbila sve bogatstvo u svoje ruke pa hoće da živi na štetu ogromne većine ostalog radno8 naroda, A zatim dolazi odmah i drudo pitanje: da li je u skladu sa duhom moderne civilizacije da se školovanje čini sve nepristupačnijim širokim slojevima, ili bi trebalo u stvari da bude baš obrnuto? — Najzad se postavlja i treće pitanje: odgovaraju li uopšte današnje škole modernom duhu vremena? OD

Ovo treće pitanje dobilo je najpre svoj odgovor, Zastarelost ЧапаХпјебв školskog sistema priznaje se sa svih strana, Pravilnim rešenjem ovog trećeg pitanja lako bi se našlo u isti mah i rešenje za ona prva dva pitanja. Ali se u reformama i raznim »moderniziranjima« škole što se u ovaj mah u Americi predlažu, vrlo jasno razlikuju dve tendencije, Jedna je tendencija konzervativnih i favorizovanih društvenih grupa. koje bi putem školskih reforama želele da vide samo još bolje učvršćen svoj položaj, i svoj prestiž osiguran i u budućnosti, te koje polaze od današnjeg socijalnog sistema kao пајдеајтјеб до Којеба је čovečanstvo moglo uopšte da dodje, pa novim reformama teže da temelje sadašnjeg društva što više obezbede. Kao što je B. H. Bode to vrlo lepo izložio {u drugom delu svoje Кпубе »Modern Educational Theories«): razni pokušaji da se školski programi rekonstrujišu često su potpuno van dodira sa duhom demokratskoS pokreta, i naprotiv, te »reforme« — koje se u ime demokracije i naučnih metoda u konstrujisanju školзјаћ ргобгата ргоравији — u stvari su reakcijonarne i ne mno8o modernije od Aristotela. Zatim je tu i tendencija druge, progresivne grupe, koja zna da »demokracija zahteva isto slobodoumlje prema vrednostima ili interesima kao što to zahteva i nauka prema dokaznom materijalu«, te koja traži što uži i prisniji dodir izmedju života i škole, i unosi u svoje tretiranje školskih problema najnovije činjenice do kojih je nauka došla, bez

20