Nova Evropa

t, j. spremati se ха likvidaciju našeg nadleštva i napuštanje Grada, General je najzad nato pristao, pa je otpočelo živo pripremanje blagajne, arhive, pisaćih mašina, i naše male komore, za odlazak, Trebalo je utvrditi, šta da se radi sa mnogđobrojnim osobljem, koje se — zbog službe u Dobrovoljačkoj Armiji izvrgavalo opasnosti veoma surovih represija od strane boljševika, a još više kuda ćemo i šta ćemo sa masom ranjenika i bolesnikš u naših sedam velikih vojnih bolnicA, Naredaba nije bilo gotovo nikakvih, a panika je bila obuhvatila Grad.

Postepeno smo preneli naše pacijente oficire u sanitetske vozove (vojnici su mogli da ostanu), a osoblje smo jednim delom raspustili a delom uputili na stanicu, Bilo se smrklo, Zimnje nebo, maglovito i hladno, osve{ljivali su unakrsni zraci velikih neprijateljskih i naših projektora i eksplozije topovskih zrna, koja su se već zaletala u sami Grad, Po ulicama je žurio svet sa kuferčićima i korpama u ruci, i sa džakovima na ledjima, svi užurbani, zabrinuti, u neredu. Naša zadnja kola bila su do vrha natovarena raznim stvarima; a dore, na nekom sanduku, sedeo je naš stari General, sav zavijen u nekakve marame, Drugi su, samnom, išli pešice, Svi u čizmama i bundama, neki sa debelim štapovima u ruci, Znajući da General nikad ne bi nato pristao, nas dvoje-troje mladjih i okretnih ljudi, dogovorismo se bez njegova znanja, stvorismo »valutni fond« za putovanje, tojest: dva džaka soli, dva džaka kože za džonove, sanduk šibica, i desetak velikih boca sa špiritusom. Taj nas je »fond« posle spasao u našoj odiseji. Stigli smo na stanicu, preplavljenu vojničkim odredima, nadleštvima, i gomilama izbedlica: niko nije tačno znao kuda će i kako da se smesti, Naizad dobismo vagone, pa smo posedali na podove, usred pisaćih maта, запдика sa aktima, privatnih kufera, i dragocenog »valutnog fonda«. To je bila prva noć od sedamnaest koje su sledile, a koje provedosmo u vagonima.

Kad je osvanulo jutro, bilo je kao i sva prethodna jutra, maglovito i hladno. Vratismo se u varoš, Celo prepodne radili smo u našem nadleštvu, primajući telefonske izveštaje i rukujući evakuacijom naših ustanova. Poslepodne, odoh svojoj kući da se oprostim sa svojima, Nebo se beše razvedrilo, a nekako se smirila i borba na neposrednim prilazima ka Gradu. Retko kad čuo bi se pojedinačan topovski pucanj. Natovarih još neke stvari na male ručne saonice, pa se uputih ponovo ka stanici. Znao sam da je tu blizu kraj, Mali sinčić me je ispratio, sav nasmejan ı veseo od te neobične šetnje. Dok smo išli, topovi su opet stali бтиман, ра visoki šrapneli počeše da pršte nad Gradom, Sinčić — dete rata i revolucije — nije se nato ni obazirao, Najzad, rastanak... Nema kad da se plače, — to je rat. U vlaku, na stanici, beskrajno čekanje, hoćemo li dobiti lokomotivu? Stari

38