Nova Evropa

боди осећаја узноси изнад самог подвргнућа реду. Привегзана уз свој кутић, Грчка се причиња као да је изашла из утробе Романтике. Тако их, уосталом, и сам Виктор Иго поставља у своме »Наварену«, једну према другој: Бајро"нову Грчку и Грчку Омира. . -

__М уистину, Грчка је једна и неразједињена. И магнетизам који она изазивље толико је јак и интензиван, да он сили орлове имагинације да се изражавају као практични људи, а људе који најпозитивније раде, да се исказују као најузвишенији песници. Бајрон каже: »ја нисам дошао у Грчку да тражим авантуре, ја сам дошао да подупрем васкрсење једног народа. Чак и у својој беди и у своме јаду овај народ чини част ономе који жели да постане његовим пријатељем.« А наш бриљантни Ејнар (Еупата), кад дознаје "за потпис Лондонског Протокола (1830), пише Каподистрији: »Будућност и Божанска Милост учиниће остало. Ја у то не сумњам. Захвалимо Милости за оно што је учинила у Вашу корист. И полазећи са овог принципа, наша је дужност да ускликнемо још једампут и још тисућу пута: Але"лујај«... Атина старих подигла је жртвеник непознатом богу. Још у последње време истицало се, да је европска цивилизација наставак н завршетак политичких и уметничких идеала Јелина; и да оно што ми зовемо »ренесансом«, после Средњег Века, треба означити Ренесансом Грчког Духа у Европи. Али ова Ренесанса није још свршила. Рекло би се, да после Светског Рата постоји тенденца, да се напоредо са демократским идеалима, уместо жртвеника непознатим боговима, подигну жртвеници непознатим војницима. Ми бисмо, независно од сваке религијозне дужности, требали да подигнемо жртвенике за култ оних који су, према епском кроничару, потерали војске пред трнокопом сељака и таласе пред веслима лађица.

Историја грчке палингенезе, повест грчког Препорода, мада је она изашла из тајних намера Милости, и мада она резултира из становитих рацијоналних елемената једног неминовног закона, и мада се она развила из подручја који зовемо историјским рацијонализмом, не престаје да опстоји, као лепота, као савршенство, као поезија. И та је Палингенеза реална, зато што је лепа и савршена. Али реалност ствари мора да сачува понеку органску финоћу која је такођер доказом њене виталности. Она треба да се миче у широким и распрострањеним потезима, и да се хармонизује, гда би се коликогод је могуће више спојила са свим присутним. То је најважнија услуга коју прошлост чини садашњости. Као да би се нарочито хтело да протуслови дубокој речи филозофа: »Нама владају мртви«... Пре не-

298