Nova Evropa

Револуција од године 1922 имала је, у свом програму, принципе измирења народа и народног јединства. Али под пресијом владајућих елемената веницелистичких официра, сна се није њих придржавала. Осудила је као издајице, и стрељала, Председника Министарства краља Константина, Димитрија Гунариса, као и најважније његове сараднике. Овај факт узбудио је духове, и од тога доба та је Револуција изгубила свој општи карактер. Револуција је сматрана партијском, и крај часног Лозанског Мира који је успео да закључи Г. Веницелос, са реорганизацијом грчке војске на Ебру, што је опет побудило велику реакцију противу њега. Монархистички официри из Револуције од 1922 побунили су се против њега у покрету названом »Пелопонеским«, одакле су се кренули били његови шефови, генерали Леонардопулос и Гаргалидис, на Атину. Али овај покрет није успео, сломљен у самом предграђу престонице од пуковника Пластираса. Он је имао, као непосредну последицу, збацивање с престола краља Ђорђа П, јер је било доказано да се налазио у договору са завереницима. ;

С овим је завршен покушај с краљевским режимом. Веницелистички елементи, већ ојачани од избегличког становништва из Мале Азије и источне Тракије, где је извршена принудна размена пучанства с Турцима, изјаснили су се отворено за републику. На иницијативу антимонархистичких официра, тражило се проглашење републиканског режима. Плебисцит који је следовао озаконио је ситуацију. Али су се монархистичке партије апстинирале од ових посланичких избора, вођених од револуцијонар4 из 1922, тако да је револуцијонарном перијоду следовало стање парламентарног недоношчета, које, мада је повољно решило питање збрињавања избеглица, ипак није могло да савлада тешкоће наслеђене од Револуције. Једна од ових тешкоћа била је већ установљена навика официра да се мешају активно у политику. Прва Скупштина после Револуције имала је три групе политизирајућих официра, под вођством генерала Пангалоса, Кондилиса, и Гонатаса. Генерал Пангалос је реорганизовао грчку војску на Ебру, после малоазијске катастрофе; Кондилис је доста допринео био угушивању Пелопонеског Покрета; а Гонатас је био Председник Министарства за време Револуције 1922, под вођством пуковника Пластираса. Г. Веницелос, дошавши у Грчку да прими вођство своје партије и владе, био је принуђен да понова оде у иностранство, услед размимоилажења с војним круговима, поглавито у погледу начина проглашења новог републиканског режима. Настала ситуација била је каотична. Веницелистичка партија распала се била на више секундарних шефова: Кафандарис, Михалакопулос, Папанастазију, Софулис, који

307