Nova Evropa

расположења. Паламас је у циклусима своје поезије опевао целу грчку историју: класичну, византијску, и савремену, неостајући ипак притоме само и искључиво нацијоналан и епско-историјски песник, већ износећи и своја интимна расположења, која у његовој личности представљају карактеристичан субјективизам високо-лирског рафинмана. Као опште признати народни песник, као „роеја Јашгеајио", као председник Грчке Академије, Коста Паламас представља уопште средиште целог вишег духовног збивања своје земље, којему он даје још увек и непрестано нове H свеже снаге,

Паламас је превођен, међу осталим, на француски (у издању: С. Рајатазг: „Оеџугев сћојвез“, у преводу Е. СЈетеп!-а, изд. Запзоћ, Париз, 1922) и на енглески („Роета ђу К. Рајашаз“, у преводу Тћ, 5ббрћал 25 и 6. Kacimbalis), O њему се писало много (види поближе о њему, као и о целој ново-грчкој књижевности, код р. С. Неззе!1 06: „Назбојге de la littćrature grecque moderne", nasa. „Les Belles Lettres“ Париз, 1924). А баш ових дана је највећа египатска ревија „Ба Зета пе Ебурбеппе" посветила целу свеску делу Косте Паламаса, у којој пишу Ролан, Мороа, Унамуно, и многи други, најистакнутији представници страних књижевности, као и многи Грци, БР

Велики умник прошлога столећа дефинисао је овако нашу Свету Борбу: »Она је праведна између свих бораба за ослобођење, због којих се ово столеће може да означи столећем ускрсења из мртвих«... Истина је напротив, да Грчка није никада ни била мртва. Привидна смрт није нипошто смрт. Сем тога, ни реч ускрсење није баш сасвим тачна: она се везује за стари мистички занос, који опчарава посматрача старог савршенства; док јелинска палинсенеза, са свим својим перипетијама, произилази из једног им истог извора као и »Грчко чудо«. Дефиниција мудраца, у својој згуснутој закључености, говори јасније него што би то могао да изрази било какав дугачки панегирик...

У Бајронову »Дон Хуану«, песма грчком оточју представља елегијско прослављање заробљене домовине, на нсти начин као што и песникова лабудова песма у Мисолунгију представља његову тријумфалну глорификацију. У песми »Ј5]ев ој Стеесе«, Бајрон очајан и разочаран тужи и јадикује над плесовима грчких девица, које су, каже он, од судбине присиљене да одгајају и доје робове. Млади грчки песник, у стиховима који датирају из године 1860, позива Гркиње да потеку на Бајронов гроб, да клекну пред њим, да га ижљубе, и да на њему ускликну:

· . . Мили славују, Ми смо одгојили Клисову и Караискакиса!,

Овај сам стих, сугестивно репрезентативан, служн боље слави револуцијонарне епопеје од свих службених и не-

296