Nova Evropa

коме би му било могуће видети ствари а да их не посматра, да се духови разумевају и без тога да слушају материјалне речи, да се историја ствара проналаском, да се уметност ужива понајвише онда када — не постоји.

Ова творница празнога, ово празно које хоће да се прода за пуно, ова не-ствар која се приказује као ствар, и хоће да је замени, и да је савлада, то је та неискреност о којој сам говорио на почетку, — духовна претпоставка која се формирала у најновијем перијоду талијанског духовног живота и талијанске књижевности. Не сме се побркати ова болест са осталима, које су раније биле, или које су одувек постојале. Ми смо имали већ емфазу и реторику (домовинску, политичку, сентименталну, филозофску), али су оне почивале на нечему солидноме: био је то покушај да се настави с инспирацијама које су већ исцрпене, или да их се уметнички пробуди у часовима у којима су замукле, шарлатанство бесумње, али шарлатанство доста провидно. Насупрот тому, нова је реторика више оно што није изречено, што би могло да се документује и симболизује облицима и обртима речи најновијег импорта које необично одударају од речних форама раније реторике, например оне из Четрдесетиосме. То су све негативни облици, као »сни које нико није сањао«, »бело од којега ниједно бело није било беље«, »велике речи које нико никада није изрекао«, »ритмови који се нигда нису чули«, те коначно суперлативи до проливености...

Потребно је ипак напоменути, да су духовна расположења (мистицизам, католицизам, естетизам, империјализам, И. т. д.), која овде обележавамо и сматрамо као неискрена, при свем том искрено осећана, те да заслужују оно поштовање које се дугује свим искреним осећајима. Јер када говорим о неискрености, добро пазим да не назовем лажљивцима, у вулгарном смислу те речи, репрезентанте ових духовних струја и тенденца. Постоје, разуме се, међу њима и мистици из опортунизма, који теже за помало мистичким положајима, или империјалисти и неокатолици из опортунизма, који теже за политичким профитом ; али ја својим речима не мислим да алудирам на ове. Поред обичне и површне неискрености, која се упражњава према другима када се лаже, кријући нашу праву мисао, постоји и једна друга, дубока, неискреност, којом се служимо према нама самима, када не стижемо до тога да себи расветлимо и растумачимо своју праву суштину. До те друге неискрености мени је овде нарочито стало, до те унутарње нејасноће, до оног психолошког стања у коме човек не лаже више другима, зато што је већ слагао самога себе. Силом лагања он је у својој души створио такву збрку да се више