Nova Evropa

Dok su raniji ratovi vodjeni sa malenim vojskama i od profesijonista, Rat od 1914 bio je rat narod4 protivu narod4. Bilo je dakle potrebno uveravati mase da imaju ostati čitave godine skriveno, u rovu, i govoriti njima jezikom koji će one razumeti, Tim više je ovo bilo teško za Italiju, koja je — barem na oko — imala slobodan izbor izmedju intervencije i održanja neutraliteta, Jedna inteligenina vlada bila bi nastojala da uveri zemlju — samom činjenicom, što nismo pristupali uz bok Centralnih Silš, i što smo na taj način učinili nemogućim brzi završetak Rata, — da smo prisiljeni držati s Antantom, pred opasnošću da budemo od ove osudjeni na gladovanje, Ali je опда5пја га јапзка ујада htela da Italija, na oko, interveniše iz jednog tobože plemenitog i dezinteresovanog impulsa, pod pritiskom pobumjene pijace, Pritom su joj pomagali: nacijonalistička retorika, koja je u ratu videla priliku da potpuno iskali svoje megalomanske besove, i demokratski apstraktizam, uznemiren pogibelju koja je pretila besmrtnim principima, Italija se bacila u najteži rat sa raspoloženjem onoga koji odlazi na ples ili na sjajnu gozbu. ;

Ali mase, koje je poklik na oružje pozivao da učestvuju u najstrašnijem od ratova, bile su potpuno izvan demomasonskoš i nacijonalističkog mentaliteta. Napuštenost u kojoj su se nalazile, ostavljene od Države, sačuvala ih je od dvostruke zaraze. Uza sve to, ako su se one, u prvome času, pomakle i pošle, poslušne i voljne, u rat, nije to bilo toliko za Trent i za Trst, za koje su imale tek osrednje interesovanja, ili za vlast nad Jadranom, koja ih je još manje dražila, ili za plen po Којоnijama, koje su ih izazivale na smeh, ili da bi dale Italiji ratničku oreolu, što je još nedostajala njenim proslavljenim vlasima, već zato što su one bile uverene da se ide za iznurenjem moći napadača, na odbranu slabih i okrepu potištenih, za uspostavljenjem kraljevstva večnogš mira na zemlji, za Коnačnu poštedu sveta od biča rata, — osećaji, kako se vidi, najivni, ali jednostavni i čovečanski, Ako je bilo uopšte naroda koji bi osetio rat kao krstašku vojnu za slobodu naroda, to je bio naš, talijanski, Niko više od njega nije imao vere u reč i autoritet Vilzona. Apokaliptička katastrofa neprijatelja, i dolazak Vilzona u Evropu, dočarali su ovome narodu pred oči uverenje, da njećove nade stoje pred ostvarenjem, Ali su još odmah tada otpočela i razočaranja.

Vilzon je izigran od evropskih SaveznikA, koji su se odrekli obećanja slobode i pravde, koja su bili dali narodima. Naši diplomate na Komferenci naličili su onome koji, iako se tuži na ono što Sa sile da radi, drži otvorenu vreću razbojnicima, u nadi da ni njemti neće odreći deo plena, a od njih onda izvlači samo porugu i štetu. U dodiru sa stvarima, demokratski intervencijonisti izgledali su bilo glupaci u dobroj veri bilo

90