Nova Evropa

да ови подељују кредите. Према томе, све кад би остали крајеви и успели да дођу и до већине у Управноме Одбору, у погледу поделе кредита не би ни онда имали ингеренције, осим ако бирају чланове који би се преселили у Београд! Ову аномалију морала би докинути надлежна власт, јер откуд београђанима компетенција да знају, и одлучују, да ли је овај или онај у Загребу, или Љубљани, добар за кредит од једног милијона или не, и томе слично! И уопће би требало укинути сваку разлику између чланова Управног и чланова Главног Управног Одбора; сви чланови морали би имати једнака права, поготово при одлукама о подели кредита. При оваком стању ствари, и најодлучнији начелни противник праксе, да се држава меша у нов чане институције, с обзиром на досадашњи рад Управног Одбора Народне Банке, мора пожелети и у том правцу темељну коректуру. Кад већ сами деоничари не умеју да поставе бољи Управни Одбор, и кад сам Управни Одбор не зна да води рачуна о кредитним потребама свих крајева државе подједнако, онда је ту потребна интервенција државе, која ионако има већ ингеренције на постављање Гувернера. Нећемо тиме да кажемо, да би Влада требала да именује један део чланова Управног Одбора, јер смо с таквом праксом имали лоше искуство; али би се могао наћи начин да, при саставу Управног Одбора, буде свим деловима државе осигуран паритетни положај (можда тако да и председници реорганизованих привредних организа. пија, по самом свом положају, уђу у Управни Одбор Народне Банке, или председници бар неких привредних организација). У том случају, при подели кредита Народне Банке, водило би се рачуна о свим привредницима појединих корпорација и о читавој привреди земље.

Поделу кредита требало би код нас пребацити на велике филијале. Равнатељи Народне Банке у Загребу, чланови Управног Одбора из Загреба, и цензори, могу далеко боље просудити колико је неко, на територију загребачке филијале, способан за кредит, него чланови Управног Одбора из Београда, који не познају прилике у пречанским крајевима. Овим филијалама у великим привредним центрима — као Загребу, Љубљани, Новомсаду, Сарајеву, — требало би дати широку автономију у погледу поделе кредита. Управни Одбор морао би, по извесном кључу, док траје политика кон: тингентирања, да одреди, колико која филијала има да добије кредита, а сама подела имала би се препустити факторима дотичне филијале. Особито за Загреб, као за главни привредни центар наше државе, мора се уредити, да привредници његова подручја добију много више кредита него што су га досад имали; а затим, да о подели тога кредита

105