Nova Evropa

Има брда која личе на богове. Овај Присојник спада међу титане. Мако је један од великих међу себи равнима, он се не прави богу сличним. Он не држи око себе, као Отац Триглав, двор од нижих врхова да га скрију испред удолина; нити борави у високој усамљености, нити се пење у висину као пирамида Спика у круни Мартуљка. Када су ови Алпи ређани, њега су поставили да чува долине од ивице Разора до кланца Вршића, и никакав се други посао или позив њега не тиче. Он напросто врши задаћу коју су му задали. Његове босе ноге стоје испружене у наше ливаде; а своја голема леђа подбочио је према небу. Стварно, он је пре један неотесан зид него брдо. Да ли су му његова китњаста и формаста браћа — Јаловец и Спик, — уопште икад рекли, да свако право брдо у Алпима има врхг Јер овај Присојник има чудан врх, који као да га се и не тиче: разбарушен чвор пресечен у близини једног завијутка на његовој дугој окосници. Али, боље и такав врх него никакав, јер где би планинарска друштва смештала своје гвоздене кутије са списковима туристар ИМ како би туристи знали где треба да поједу свој ручакг..

»Присојник« означава онога који седи у сунцу, те кога сунце обасјава. Наш Присојник носи још ово име можда и због једне велике шпиље на свом горњем делу, на супротном крају од свог апсурдног малог врха. Ту шпиљу називају његовим прозором, док она у ствари више наличи на некакво око, па потсећа на Полифема, — горопадно, тврдокорно, разроко. У задње време, ово је земљиште припало овој страни, па су му храпави гребени посејани каменицама, међашима. Са тих својих гребена гледа он на три стране у долину — на кршевиту Крницу, коју до грла скрива велики зид Крсташа, на Шумску Долину, која се дубоко доле одваја од сродне Пепелне Долине — коју је мудри и добри Сер Хемпреј Деви (Нитрћтеу Пауу) сматрао најлепшом у Европи —, све док не пређе у Вршички Кланац, водећи тако до вододелнице и тако преко у трећу долину, Тријентску, у другу земљу, где млади |5оп2о (којега је некада народ из оних крајева звао Сочом) протиче жустро кроз блиставо зеленило. Има старих прича о Присојнику, и у вези с њим, али их нико више добро не памти. Његове ране, легендарне, године губе се у далекој прошлости. Његово друго доба живи у садашњости, напоредо са нама: погледај само добро, па ћеш видети како му је цела страна, и гребен, и како су све оне лепе доље у које гледа, испресецани и избушени рововима. Зарђале шипке гвожђа и клупчад поцрнеле бодљикаве жице загађују пашњаке по његовим обронцима, — каљаве успо-

292