Nova Evropa

који су поуздано сви дошли у Атину задахнути духом балканске солидарности и једног далеког јединства, које поготово захтева данас тешка и судбоносна економска ситуација, — увек још могли уочити и сувише удаљен смисао и за конкретну политичку сарадњу. И код најслободнијих и најнезависнијих делегата осећало се где превлађује урођен крути менталитет регијоналне или нацијоналне средине, из које је сваки од њих долазио. Док су Бугари настојали да питањем »мањина« успоре развој Конференције, дотле су и остале делегације стајале на терену својих донесених становишта, неразликујући се у своме држању нимало од званичног држања својих нација. Владала је, на подручју политике, иста она судбоносна игра сакривача која влада у званичној политици, с једином битном разликом, да је пријатељски дух значајног интелектуализма и истог духовног посланства, у неким одлучујућим часовима, успео да се уздигне и да упозори, с успехом, на прави циљ. Против »психологије побеђених«, коју је све до последњег часа изазивао пред очи бугарски социјалист Г. Саказов, најистакнутија личност ове Конференције, Ал. Папанастазију, изнео је исто тако тешку и бедну »психологију оних који су, случајно, победили у рату«; те две тенденције ишле су као црвена нит кроз целокупно политичко и идејно расправљање балканаца, који су, на тај начин, остајали непомично на терену својих старих предрасуда и унапред израђених гледишта. Сензацију је изазвала и маркирала Турска, са неколицином својих отмених представника, који сачињавају елиту модерне Турске Републике, а који су овим својим ускоштвом у Балкан упозорили на неке елементе који би могли да послуже примером свима осталима. Први пут се десило овом приликом, да су сви представљени балкански народи осетили конкретну потребу да јавно коригирају своја дојучерашња мишљења о Турској као балканском сараднику, да уоче и осете дубоку разлику између јучерашњег менталитета балканске традиције у којој је Турска играла своју негативну улогу, и данашњег у коме она долази као »раван међу равне«, са необично много широког смисла за сарадњу и солидарисање при решавању опћих проблема.

Коначно, треба поставити пропорцију у односу између самих идеја и стварности. Идеја Балканске Уније победила је у својој елементарној потреби окупљања балканаца већ на овој првој Конференцији; и то утолико, да сви на истом сталном терену сарађују за своју бољу будућност. Сама организација Балканске Конференције, као перманентне институције, која ће се редовно једампут годишње да састаје, у сваком од балканских средишта, има своју конкретну вредност, на исти начин као што имају своју позитивну вре-

331