Nova Evropa

ovoj zbrci sviju stalnosti,..« I taj napor za uspostavljanjem reda, Dijamel izražava u svojim posetama zemljama koje daje u ovoj knjizi: u Holandiji, u Likovima Grčke, i u Pesmi Severa. Sentimentalna putovanja, u kojima vibrira topla i srdačna osećajnost za zemlje stare Evrope, gde se patrijarhalnost, civilizacija, i arhajizam mešaju u granicama kvalitativnosti i u razmerima njegovih evropskih simpatija.

Suprotno od Dijamela, Žak de Lakretel (Jacques de Lacretelle) uskrsava klasičnu Grčku u svom akademskom naturalizmu, naprežući se da novim dodirima sa Grčkom uspostavi odnos izmedju čoveka-Evropljanina-stvaratelja i prirode, Delovi ovoga putopisa ostaće kao posebna poglavlja jedne nove estetike u nastajanju. Nov geteovski klasicizam (bez ikakve romantičke magle) provejava ove strane »Polu-Boga, ili Putovanja u Grčku« (»Le Demi-Dieu, ou le Voyage de Grčce«; Pariz, 1931), iz kojih se oseća potreba za stvarnim i konkretnim pogledima. Klasicistička, ne balkanska, Grčka i ovde je osnova za jedan nov polazak zapadne, latinske i mediteranske, Evrope, koja u deklinaciji romantičke epohe traži izlaska u povratku ka. novom pozitivizmu klasicističke preciznosti, Lakretel, u teoretskim odlomcima ovoga klasički izvedenog i arhitektonski sadradjenog putopisa, ispoveda svoje jučerašnje udaljavanje od

prirode i stalno izbegavanje objekta: — »Ja ne sais« — kaže on, u ime svoje i u ime jednoga dela svoje generacije, na putu pred Atinom, — »si jai eu raison ou non de croire que copier

la nature est une entreprise vaine; il se peut quun oeil moins inquiet et mieux dirigć dćcouvre dans deux lignes de terre entrecroisćes autant de passion et de singularitć que dans la conjoncture de deux sentiments, et que l'čtre, ainsi douć, sache l'exprimer; mais je sais aujourd'hui que la simple contemplation de la nature n'est pas une chose vaine; elle fait les plus douces резбез зиг |'езрг де сећш аш бег; еПе le soumet a un ensemble de 1015 qu'il пе saura jamais bien dćfinir, mais dont il saura user.«') Taj povratak k prirodi, u smislu izvesne kontemplacije koja se više ne može da označi »uzaludnom« i beskorisnom, obeležava značajan preokret u odnosima dveju estetika ovoga stoleća, koje se sudaraju i ne mogu nikako da postave svoje precizne i defitinivne zakone. U Lakretelovu slučaju,

2) „Ме znam da li sam imao pravo. ili ne verovati, da je podražavati prirodi posao uzaludan, Mogućno je, da oko mirno i pribramo otkrije u dvema zemljišnim linijama koje se ukrštavaju isto toliko strasti i osolbenosti, kao u slivanju dvaju osećaja, i da biće, ovako obdareno, ume to i da izrazi; ali ja sam danas uveren, да obično uživljavanje u prirodu vredi više; ono lako i prijatno pritiskuje duh onoga koji piše, i podvrбауа ба čitavome nizu хаКопа, и Којтпа se doduše mikada neće moći dobro razaznati ali kojima će se znati Коле «

350